Kopče sa Evropom

U Evropu ćemo, po svoj prilici, kao pojedinci moći da putujemo bez viza već ove godine, a političari nam obećavaju da se neće baš predugo čekati ni na ulazak cele države u Evropsku uniju.

Po nečem smo već uveliko i u Evropi (a i u svetu), naši gledaoci uživaju iste vrednosti kao i građani Britanije, Holandije, Italije, Mađarske, Grčke... Gledaju na televiziji iste serije, podjednako voleći doktora Hausa i inspektora Barnabija, advokata Eli i sudiju Ejmi, i Vila i Grejs, i Grega i Darmu, Seranove i Sopranove, američke provincijske domaćice i njujorške mondenke... Na isti način spremni su za trijumfalne operacije, poručujući „Ja ima talenat!” Svi bi da, makar na kratko, promene ženu. Niko ne bi da ispadne najslabija karika. Podjednako žele da postanu milioneri. Svi imaju svog Velikog brata, svoje Kuće snova, svoje Farme. Spremni su da, uz preživljavanje svakodnevice na rodnom asvaltu, vežbaju opstanak u tropskim džunglama i na pustim ostrvima.

Taj demokratski trend opšte dostupnosti televizijskih dobara prihvaćen je i ovde. Dok ih satelitski i kablovski načini distribucije bezgranično širi direktno i izvorno, posredno stižu primenom uvoznih licenci.

Upotreba TV formata, proizvodnja po modelu koji je stvoren negde drugde, zahteva dodatni, lokalni doprinos. U rijaliti šou programima čini ga prevashodno domaći mentalitet, a u kvizovima domaća pamet. Voditeljska veština nikako nije bez značaja.

Ima, ipak, formata koji traže i ulaganje umetničke kreativnosti. U tekućoj ponudi primer za to je „Foksova” serija „Na terapiji”. Mada je osnovni obrazac priče postavljen u Izraelu, sve njene svetske varijacije uspeh su postigle po svoj prilici valjanošću prerade, prilagođavanja i izvođenja. Upravo to je slučaj i sa srpskom verzijom.

Tip ove serije čija je radnja sva u dijalogu, u verbalnoj komunikaciji dvoje a najviše troje ljudi – pri čemu postaje potpuno nevažno što je to uglavnom razgovor između psihoterapeuta i pacijenata jer vremenom izlazi iz tog zadatog odnosa – počiva na malom broju izražajnih sredstava. Tu gotovo da nema mizanscena, dinamičnih kretnji, montažnog ubrzavanja ritma. Prostor dešavanja je vrlo jednostavan enterijer. Sve se odvija lagano, ali s unutrašnjim nabojem. Sve počiva na tonu i značenju reči, ali i tišine i ćutanja. I na govoru lica.

Dominira, u takvoj glumačkoj igri „iznutra”, u svedenoj a snažnoj glumačkoj interpretaciji, Miki Manojlović, kao glavni junak i učesnik u nekoliko paralelnih sudbina i povesti koje se odvijaju i ukrštaju pred gledaocem. Raznolikim ženskim likovima potcrtale su osobenost bez napadnosti i uprošćene stilizacije Snežana Bogdanović i Branka Cvitković iskustvom, a Nataša Janjić i Dragana Dabović mladalačkim temperamentom. Uobičajena robustnost Sergeja Trifunovića i Nenada Jezdića ovde je dobro legla dozvoljavajući da se vidi ono što se iza nje krije.

U buci i besu, u stravi i užasu, u ludorijama i igrarijama kojih je na ekranu izobilno, ovih stišanih, kamernih, decentnih, tridesetak pretponoćnih minuta poklon su koji treba ceniti.