Kad je bal nek je (fud)bal

Paradoksalniji čin odavno nije viđen: čovek koji je presudno doprineo da se ostvari najneposrednija želja njegovih sunarodnika za globalnom afirmacijom istovremeno je stavljen – i na nacionalni i internacionalni – stub srama. Do takvog raspeća dospeo je fudbalski as Tjeri Anri, koji je grubim prekršajem pravila igre pomogao reprezentaciji Francuske da eliminiše rivale iz Irske i tako se plasira na predstojeće Svetsko prvenstvo.

Ne pomažu potonja njegova izvinjavanja što je nedozvoljenom igrom rukom izdejstvovao uspeh svojoj ekipi. Podvala koju je počinio, uz sudijsku „pomoć”, mahom se širom fudbalskog sveta ocenjuje kao „najveća javna bruka” u istoriji igre, u kojoj se on prethodno proslavio driblinzima i golovima (jedan je nedavno postigao i u Beogradu)...

Anrijev prestup je doživljen i kao jedan od simbola širih savremenih kretanja, sa učestalim obmanama (u bivšoj Jugoslaviji „opravdavanim” kao „korisne malverzacije”), s forsiranjem užeg na štetu opšteg interesa, u stilu – „Cilj opravdava sredstva” i „Bog je sebi prvo bradu stvorio”. Malo ko bi danas, bilo gde, postupio drugačije od Anrija, u situaciji kada treba da se napravi izbor između univerzalnog fer-pleja i potpore identifikaciji nacije (kompanije, ili druge „moje” družine) s ciljem zvanim „odlučujući gol”, konstatuju analitičari redosleda modernih opredeljenja. „Najvažnija sporedna stvar na svetu”, kako se naziva fudbal, najednom je i u drugim slučajevima krenula putem „rezervisanim” za „glavne stvari” koje većinu od nas već poduže čine „sporednima”, kao što su – finansijska kriza, bogaćenje malobrojnih uz siromašenje mnogobrojnih, ratovi, terorizam, zagađivanje atmosfere koje pojačava klimatske lomove, nezaposlenost, nedovoljna dostupnost zdravstvu i obrazovanju, zaokupljenost vlasti samima sobom više nego potrebama građana. Pa su tako, istovremeno sa Anrijevim gafom, takođe u kvalifikacijama za „mundijal”, izbili neredi između Alžiraca i Egipćana (prvi eliminisali druge) koji su doveli i do poremećaja ukupnih odnosa između dveju arapskih država, dok je u Evropi otkriveno nameštanje rezultata utakmica u nizu zemalja kao i u elitnim kontinentalnim nadmetanjima.

Pomenute dramatizacije su povećale zebnje od repriziranja drama poput „fudbalskog rata” između Hondurasa i Salvadora (koji je izbio 1969. da bi se njegovi dublji uzroci otklanjali narednih 29 godina). Pa i nagnale na preispitivanje: nisu li fudbalske nameštaljke sastavni deo sistema izigravanja, potcenjivanja i precenjivanja, koji je iz Amerike izazvao globalni finansijski potres…

Takve slutnje pretvaraju uznemirenost i unezverenost. Sport je obožavan kao jedna od poslednjih oaza verovanja da su događaji na sceni važniji od „muvanja” iza scene, pa sporovi oko ishoda njegovih mečeva podstiču na paniku, postojaniju od prodora sezonskih epidemija, pri pomisli – koliko smo tek predmet manipulisanja u radnjama u koje nemamo uvid (kao na stadionu ili u TV prenosu).

Doduše, odavno su stizala upozorenja da nije sve kako izgleda. Pisac znamenitog dela „1984” (o totalitarnom režimu) Britanac Džordž Orvel je svojevremeno zapisao da „ozbiljni sport nema veze sa fer-plejom, da je povezan s mržnjom, ljubomorom, sujetom, neuvažavanjem svih pravila i sadističkim uživanjem u posmatranju nasilja: drugim rečima to je rat bez pucnjave”. Fudbal je, pri tome, po zapažanju doskorašnjeg urednika francuskog „Mond diplomatika” Injasija Ramonea, internacionalni sport broj jedan i „politički sport” u kome su isprepletani „lojalnost, identitet, klasna i verska pripadnost. Pa i „više od sporta”… „kao život – sa više gubitnika nego dobitnika”, što ga čini „sportom siromašnih (gledalaca, za razliku od igrača) koji u njemu, svesno ili nesvesno, vide ogledalo svoje sudbine”…

Kao nekadašnji fudbalski praktikant, novinar može da potvrdi da je to igra koja više nego ijedna druga proizvodi – neuspehe. Promašaja je znatno više nego pogodaka. Mnoge ekipe završe utakmicu bez ijednog datog gola, pa čak i bez ijedne druge osmišljene akcije, osim onih koje onemogućavaju protivnika. More kombinacija je, takođe, neophodno i da se na tribinama održi uzbuđenje – propuštanjem obostranih šansi na terenu.

U takvom spletu pravila igre mogli bi se naći povodi za neobična ujednačavanja. Na primer, da je nekažnjeno prošlo igranje rukom u nogometu, kao i „igra nogom” u rukovođenju – njujorškim Volstritom i drugim, internacionalnim ili nacionalnim, ustanovama za krojenje sudbina. Ili – da od fudbalskog korumpiranja nisu izuzete ni zemlje koje su kategorisane kao vrlo imune na podmićivanje. Kao i – da i versko bratstvo ne zatvara vrata konkurentskoj nemilosrdnosti.

Anri nije, dakle, izuzetak. Deo je „pravila” po kome bujaju nepravilnosti – bez odgovarajuće kazne. Što bi se reklo – kad je bal, nek je (fud)bal…