Škripa

Opet, opet, opet...

Iz dana u dan, svakog jutra, cisterna sa vodom za pranje grada teško se vukla ulicom ispuštajući, svakih nekoliko sekundi, razdražujuće visok ton škripe neispravnih kočnica... Taj nesnosni zvuk budio ga je više od pet meseci. Odlazio je na posao neispavan, nervozan i ljut, a mrzovolju tokom dana potencirao je strah od noći posle koje će, neminovno, uslediti još jedno grozno buđenje.

Vremenom, počelo je da mu se pričinjava da svaki čas, odnekud, iznenada dopire ona jutarnja škripa, čak i u prirodi ili na mestima gde nije bilo nikakve saobraćajne buke. Imao je, sve češće, utisak da mu glava uranja u nekakvu nevidljivu kacigu koja se silovito steže, stvarajući nepodonšljivi pritisak. Na kraju, primetio je da se budi mnogo ranije pre uobičajenog ulaska cisterne-monstruma u ulicu i da napeto iščekuje udaljenu škripu koja se sve više približava, približava, približava...

Ležao je u krevetu pokriven jorganom preko glave i snažno ga stiskao šakama preko ušnih školjki. Bubne opne su mu postale toliko osetljive da ih nijedan ,,prigušivač”više nije mogao zaštititi. Na nevolju, škripi su se pridruživali i glasovi građana koji su izlazili na prozore psujući sve redom, ali i perače ulica koji su uzvraćali na psovke, ili su se, jednostavno, dovikivali najglasnije moguće jer od škripe nisu čuli jedan drugog.

Najzad, odlučio je da se pobuni. Da prekine mučenje. Da stane nogom za vrat zlu. Međutim, odmah, u startu, poučen ranijim iskustvima, znao je da neće moći ništa da uradi. Zato je počeo da se priseća ima li ikog od školskih drugova koji su postali uticajni, ili ljudi koji su, opet, imali neke svoje uticajne veze. Okretao je telefone ali niko ga nije razumeo i veze su se, kao slučajno, uglavnom prekidale. Konačno, shvatio je da mora da krene u odlučujuću bitku – sam.

Koga da zove? Pa koga drugog nego lokalnog šefa pogona Gradske čistoće. Dobro razmislivši odlučio je da ne primeni ton stanovnika ogorčenog na nemar i bahatost odgovornih. Javio se tiho, pristojno, sa najvećom mogućom dozom tolerancije i razumevanja i zamolio da što pre reše problem cisterne sa nesnosnom škripom, koja ozbiljno ugrožava zdravlje građana. Iznenadio se: naišao je na neočekivanu ljubaznost i saosećajnost, uz obećanje da će ,,služba” odmah reagovati jer im je slučaj, zapravo, poznat odranije: naime, u pitanju je bilo vozilo novije proizvodnje koje je, nažalost, imalo kočionu fabričku grešku...

Nakon sat vremena, izašao je iz stana na ulicu i umorno krenuo peške ka autobuskoj stanici. Tri ćoška dalje ugledao je omanju baru na kojoj su otromboljeno ležala dva dugačka, crna, gumena creva za vodu. Vidno uzbuđen, ubrzao je korak, a iza ugla ukazala se parkirana cisterna. Preko puta nje, naslonjeni na zid, stajali su radnici-polivači. Upitao ih je zašto cisterna ne radi. Odgovorili su mu da su je pretpostavljeni isključili iz saobraćaja zbog provere ispravnosti, na osnovu neke dojave. Posmatrao ih je sa nevericom dok mu se ugao leve usne razvlačio u uzbuđeni smešak.

Dok se vozio autobusom, ali i kasnije, u kancelariji, razmišljao je o tome kako je očito vredelo što je svoju primedbu izneo na civilizovan način, bez galame i vike, ogorčenosti i jeda... kako zaista važi ono da ,,lepa reč i gvozdena vrata otvara”, kako treba imati razumevanja za vlast, kako su on i njegove komšije krive što ranije nisu prijavile problem jer tako bi izbegli višemesečni jutarnji stres... Sve u svemu, bio je zadovoljan svojim malim doprinosom za konačno mirna jutra u kvartu. Došao je kući sa posla, večerao, prošetao i legao da spava.

Sutradan, probudio se po navici u vreme kada je cisterna sa nepodnošljivom škripom obično prolazila njegovom ulicom. Bilo je onoliko tiho koliko je to dopuštalo rano gradsko jutro. Činilo mu se kako mu se uši šire prikupljajući uzorke zvukova koji su dopirali sa ulice. Udahnuo je duboko i protegao se. Ležao je tako još neko vreme, mirno i zadovoljno a onda je ustao i pošao ka kuhinji. Stavio je džezvu sa vodom na ringlu, uključio je, seo za sto i zapalio cigaretu. Sve je bilo kao nekada.

Zatim je krenuo na posao. Osećao je neki ponos. Hodao je lagano ka autobuskoj stanici a onda odjednom, iza njegovih leđa, začuo se oštar, razdražujući zvuk: ŠŠKKKRRRIIIPAAAA!