Bosanski ćorsokak

Od krupnih reči i velikih parola o nacionalnoj samodovoljnosti mnogim državljanima Bosne i Hercegovine već je muka u stomaku, bolje rečeno, muka im je od praznog stomaka. Redovi ispred narodnih kuhinja povećavaju se iz dana u dan i, što je zabrinjavajuće, u tim redovima sve više je mladih, školovanih ljudi, koji traže barem „krišku hleba”, jer šanse za posao nema, niti im je bilo ko nudi. „Do sada je mnoge ljude bilo sramota da traže, ali danas nikog nije sramota”, kaže Mevla Salčin, šefica narodne kuhinje u Mostaru.

Političari, zatvoreni i zarobljeni u nacionalne torove, takvu stvarnost ne vide niti žele da vide već „otrovne strele” odapinju iz jednog entiteta u drugi, iz Federacije BiH u Republiku Srpsku i obrnuto, a ceh plaća „mali čovek” preko čijih leđa se prelama sva stvarnost države koja i postoji i ne postoji, koja služi kao vežbaonica raznim svetskim političarima za eksperimente bez jasnog cilja, za „pakete” bez sadržaja.

Umesto malih koraka koji služe boljitku ovih dana se nude veliki paketi, npr. Butmirski i slični sa jasnim saznanjem da se ništa u njima ne dobija, a mnogo gubi. Gubi na vremenu i energiji. Takvi paketi obilato služe aktuelnim političarima da svu krivicu za neuspehe prebace preko susednog plota. Svoje dvorište niti ko vidi niti čisti. Jedni vide spas za BiH samo u centralizmu, odnosno u centralnoj kasi kojom bi oni vladali i iz nje uzimali šakom i kapom, a delili na kašičicu „sirotinji raji”. S druge strane spas od takve politike nalazi se u entitetu i njegovom očuvanju, što ni u kom slučaju nije sporno, ukoliko i jedna i druga strana imaju bilo kakvu viziju kako da narodima koji žive na tim prostorima bude bolje. Pri tome, iako je u BiH mnogo šta sporno, nesporno je da političke elite ušančene u svoje zabrane ignorišu stvarnost i ekonomsku krizu u kojoj su se našle stotine hiljada porodica željnih „kriške hleba”. Za njih je pitanje života i smrti šta oni gube željenim reformama u ključnim oblastima politike i ekonomije, a ne to šta dobijaju građani BiH. Svaki dobitak, svaka pozitivna promena za građane, za njih je istovremeno i gubitak.

Zbog svega toga, zbog brojnih promašaja u ekonomiji, „izlaz” za BiH se nalazi samo u političkoj retorici i to onoj sa predznakom nacionalnog. Jer to je plodno tlo oko koga se lako postižu poeni, lako nalaze krivci, lako okuplja osiromašeni narod, vatreno grupišu podeljeni mediji šireći strah od navodne ugroženosti Sarajeva Banjalukom, odnosno Banjaluke Sarajevom, a poslednjih meseci bauk stiže i iz Mostara.

Stvarnost, kako je prikazuju pojedini političari u BiH i njima odani mediji, takva je da izgleda da života izvan vere i nacije nema. Nespremni na kompromise jedni radije upiru oči u „strane gazde”, s nadom da će umesto njih odraditi posao, drugi ih gledaju popreko procenjujući da su oni smetnja za njihove neutoljive ambicije. Zemlju su doveli u ćorsokak iz koga postoji samo jedan izlaz koji im ne mogu doneti ni Evropa ni Amerika. Moraju ga pronaći sami. Da bi u tome uspeli moraju prethodno zajedno sesti i razgovarati.