Pravi pastir crkve Božje

Zahvalan sam Bogu koji mi je ukazao milost i čast da budem saradnik takve svete ličnosti kao što je bio blaženopočivši patrijarh srpski Pavle. Ne znam da li je u savremenom svetu postojao takav čovek koji je u potpunosti i do kraja bio posvećen Bogu i svom rodu kao patrijarh Pavle. Prilikom svakodnevnih susreta kada sam odlazio kod njega na referisanje sa gomilom pošte i drugim službenim potrebama uvek se od njega mogla čuti i poneka duhovna pouka. Bio je čovek duboke vere i uzdao se uvek u pomoć Božju. Mnogo puta kada sam polazio na svečani ulaz Patrijaršije, da dočekam visoke ličnosti i delegacije iz zemlje i inostranstva, zaticao sam ga u njegovoj kapelici u dubokoj molitvi i da čini velike metanije.

Duboko sam ubeđen da je Bog intervenisao prilikom njegovog izbora za patrijarha pošto on taj položaj nije priželjkivao niti očekivao. Nijedna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne bi u tako dramatičnom vremenu koje smo preživeli tako časno i dostojanstveno vodila brod srpske crkve. Bog je izabrao najsmirenijeg svoga slugu, čoveka ljubavi i dobrote, pravog pastira crkve Božje. Poštovali su ga i prijatelji i neprijatelji i svi koji su ga sretali prepoznali su u njemu pravog Božjeg slugu.

Pomagao je sirotinju, a o tome se gotovo ništa ne zna. Kao primer hteo bih da navedem da je sakupio novac i kupio dve kuće sa okućnicama za dve mnogočlane izbegličke porodice iz Peći. Obe porodice žive u Mrčajevcima. Isto tako, kupio je kuću sa okućnicom u Mrčajevcima i za jednu porodicu iz Kraljeva sa devetoro dece. Ta porodica je živela do tada u kontejneru.

Stotine i stotine naših ljudi dobilo je pomoć od patrijarha, bilo za lekove, bilo za golo preživljavanje. Sve je ovo činio uglavnom od priloga naših vernika koje je dobijao iz Amerike.

Inače, nikada nije uzeo platu u Patrijaršiji, iako je na nju imao pravo kao patrijarh Srpske crkve. Minimalne životne potrebe podmirivao je od svoje male penzije. Neke je i stipendirao, čak i jednog crnca, studenta medicine. Stipendirao je jednog poznatog akademika koji je preminuo i mnoga druga dobra dela je činio da bi se samo o tome mogle napisati knjige.

Nikada nije bio dokon, uvek je nešto radio. U početku, posle izbora za patrijarha često je sam kucao akta i pisma na staroj pisaćoj mašini. Bio je pre svega monah i živeo je pravim monaškim isposničkim životom. Gledajući svakodnevno kako se oskudno hrani, često sam se pitao kako se ne razboli, pogotovo što se i veoma oskudno odevao, čak i po velikim hladnoćama. Njegova štedljivost prevazilazila je svaku meru. Nije dozvoljavao ni mrva hleba da se baci. Govorio je da je božanska energija preko sunčeve svetlosti stvorila tu hranu, citirajući Spasiteljeve reči da se pokupi sve komađe hleba preostalo posle hranjenja pet hiljada ljudi sa pet hlebova i dve ribe. Dešavalo se uveče, kada je trebalo da pođemo na neki prijem ili akademiju, da ga jedva pronađem u mraku u njegovim prostorijama. Zaticao sam ga da čita pored prozora koristeći spoljno ulično jako svetlo. Čim sedne u kola odmah je uzimao molitvenik da čita molitve pripremajući se za sutrašnju svetu liturgiju koju je svakodnevno služio. Osim toga što je obnovio i podigao više crkava, što je izmirio raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, stigao je da napiše i više značajnih knjiga teološke sadržine. Tek će vreme pokazati kakvog je pravog pastira crkve Božije imao srpski narod u blaženopočivšem patrijarhu srpskom Pavlu.

Inače, prvi put sam ga upoznao u Prizrenskoj bogosloviji davne 1950. godine. Predavao nam je grčki jezik i crkveno pojanje. I tada je bio pun ljubavi prema bogoslovima, mada je bio dosta strog u ocenjivanju đaka, ali i pravičan. To vreme je bilo vreme nemaštine i krajnjeg siromaštva. Više se gladovalo nego bilo sito. Nikada zimi, ni po najvećoj hladnoći, nije ložio vatru u svojoj skromnoj sobici nego je svoje sledovanje drva delio po đačkim učionicama. Iako je bilo posluge u internatu, otac Pavle, kako smo ga zvali, ustajao je pre svih i sam podlagao vatru u učionicama.

Samo dva puta nedeljno po dva sata smo mogli da izađemo iz internata u grad, i uvek nas je savetovao da idemo u grupama jer je i u to vreme postojala opasnost da neko nastrada. Više puta kad smo šetali uz reku Bistricu, šiptarska deca su nas gađala kamenjem sa brda i tvrđave Kaljaje. Bilo je i povređenih đaka. Bogoslova Gojka Mrđu, današnjeg mitropolita dabrobosanskog Nikolaja su pretukli. Pretukli su i bogoslova Milivoja Ćirića, potonjeg sveštenika u Varvarinu. On je i mučenički postradao prilikom bombardovanja mosta na Moravi u Varvarinu 1999. godine. I mnogi drugi učenici bogoslovije doživljavali su neprijatnosti kao uostalom što ih je doživljavao i sam patrijarh kao ondašnji episkop raško-prizrenski Pavle.

Protođakon, šef kabineta patrijarha Pavla, u penziji