Mlado romaneskno vino

U savremenoj srpskoj književnosti roman je poodavno stekao status povlašćenog žanra. On je, najpre, najproduktivniji žanr. Čak se može kazati da onaj pisac koji se u njemu ne okuša i ne potvrdi rizikuje da ne stekne mesto u književnom životu i kanonu. Ali, naporedo sa time, poslednjih nekoliko godina, bez obzira na brojne, unisone, kritičarske aklamacije, vidna je i sasvim određena kvalitativna oseka. Kao da naši romansijeri, žureći za što skorijim objavljivanjem i promotivnim vašarom taštine koja uz to, pretpostavljeno, ide, zaboravljaju na blagoslovenu mogućnost odležavanja i „zrenja“ rukopisa. Kako god bilo, jedno je danas vidno: nikad više romana – nikad manje dobrih romana.

Romane danas (pokušavaju da) pišu svi. Zbog toga sve ređim „ozbiljnim“ kritičarima, uz sva poslovična vajkanja, zaista nije lako da se u toj produkcijskoj šumi snađu. Da u njojizdvoje uspela i reprezentativna ostvarenja. Da ih razložno, ali sažeto, interpretativno opišu i ocene. Znajući da je svaki izbor, nužno, reduktivan, ovaj se tumač opredelio da, pomnije se njima baveći, na problemsko čitanje i dalje vrednovanje „preporuči“ ovih nekoliko romana domaćih autora.

Goran Milašinović koji se istrajno, a sa promenjivom umešnošću i srećom, ogleda u umetnosti pisanja romana, u tematsku osnovu knjige Trougao, kvadrat („Stubovi kulture“, Beograd) postavio je jednu, tipično generacijsku, priču o (samo)razvoju junaka za vreme novovremenih balkanskih ratova. Dakle, opet su u sadržaj jednog romana, kao tematska osnova na koju se projektuje romaneskna priča, prizvane kobne devedesete.

A u toj priči o razvoju likova emigranti iz Beograda sustiču se u Atini i kroz narativno-evokativne flešbekove osvetljavaju netom minulu zajedničku prošlost koja je, istovremeno, uzrok njihovih rasejanja, ali i najstabilnija tačka za učvršćivanje njihovih identiteta i razvijanje priče o njima. Budući pritisnuti dešavanjem istorije i determinizmom egzistencije, junaci ovog Milašinovićevog romana – beogradski intelektualci ponikli na subkulturnom obrascu panka i stripova – zainteresovano razmatraju pitanja slobode, ljubavi i smisla života. I, suočeni sa trajnom nerešivošću globalnih pitanja njihovih života i sveta u koji su bačeni, oni, pomalo rezignirano i melanholično, lagano pristaju na njegove čvrste okvire – trouglove i kvadrate u kojima se raspliću njihove pomerene sudbine.

Kazana sa dozom intelektualne suzdržanosti i retoričke obuzdanosti, sa finim poetskim prosevima, no sa neujednačenim dramskim intenzitetom, ova Milašinovićeva angažovana romaneskna priča iskazuje se kao njegovo, do sada, najuspelije prozno ostvarenje.

Vidni padovi u narativnom ritmu i određena narativna usporenost, posebno u drugom delu romana, govore u prilog činjenici da je posredi dobra, ali ne u svemu uspela književno-umetnička tvorevina. Izrasla iz drame jednog vremena, kazana u drugom, jednako dramatičnom, ova proza, izgleda, računa kako na sadašnje čitaoce, tako i na one koje će doneti vreme buduće. A u njemu bi ona da bude pouzdano, slikovito i uverljivo narativno svedočanstvo. Sa polovičnim izgledima, rekli bismo.  

Treći romansijerski pokušaj Dragana Jovanovića Danilova obeležen je, za njega tako karakteristično, višestruko semantizovanim naslovom: Otac ledenih brda („Arhipelag“, Beograd). Višedelnom pričom kom je ovaj roman strukturno ucelovljen obuhvaćen je čitav minuli, buran i uzbudljiv vek. A u njoj su brojniegzistencijalno-istorijski izazovi tako tematizovani da su postali mizanscen za brojna avanturistička pregnuća njegovih junaka. Zbog toga su u njihovim zavojitim pričama kojima dominira jedna u koju se sve sustiču, ekstatično, sa povišenom retoričkom i emotivnom temperaturom, tematizovani brojni usponi i padovi modernog duha i umetnosti. Njih posebno ističu brojne činjenice preuzete iz iskustvene stvarnosti, a to ovaj roman i čini nešto narativno dinamičnijim i strukturno stabilnijim kao i, u odnosu na njegov prethodni roman-almanah, manje barokno razobručenim.  

Međutim, sasvim vidne pretencioznost u idejnom i ideološkom zasnovu i precioznost u izrazu, kao i ne uvek dobro postavljen motivacioni plan, iznova su učinile da ova sadržinski i smisaono preopterećena prozna knjiga prepuna (auto)citata, aluzija i raznorodnih, čisto retoričkih i ne uvek funkcionalnih, aktiviranja opštih mesta iz brojnih oblasti humanistike, kao i mističnih verovanja, poprimi karakter već znane, zamašne, pripovedno-esejističke mistifikacije danilovljevskog tipa. Zbog svoje izrazite artificijelnosti, možebiti, prijatne uhu i oku, ali književno-umetnički nepotpune, nedosledne, neuverljive.

Izrazito ambiciozan i produktivan prozni pisac Igor Marojević u ovoj je godini objavio roman Parter („Laguna“, Beograd). U njegovu tematsku osnovu položena je priča o bezličnom, smisaono ispražnjenom, trajanju još jednog pripadnika proćerdane generacije devedesetih. Ovoga puta pretežnije posvećen aktiviranju mimetičkih narativnih strategija, Marojević je u ovom romanu nastojao da izgradi uverljivu sliku simultanog prolaženja sivih dana u jednoj naročitoj socio-kulturnoj atmosferi. Zbog toga je splav postao „Parter“ centralni topos ove tvrde i opore, stilski dosta razbarušene proze izrazite nezanimljivosti. Naročito lišene dubinske egzistencijalne uverljivosti.

U njoj je, u gorljivom nastojanju da što sugestivnije i reprezentativnije predstavi atmosferu egzistencijalno-smisaone ispražnjenosti jednog generacijskog, socijalnog sloja, ovaj pisac sopstvenu, kompoziciono i narativno jednosmernu, romansijersku projekciju hotimično učinio jednako smisaono praznom. Dok ju je u sintaksičkom pogledu izgradio toliko nebrižno, da i ona slikovita i paradigmatična njena mesta bivaju, jednako, zakrivena njegovim brojnim sintaksičkim kalamburima i različitim jezičko-stilskim omaškama.

Ukratko, realistička zasnovanost fabule nije u ovom romanu srećno i funkcionalno spojena sa odabranim stvaralačkim postupkom. Tako da umesto ubedljive i do kraja uspelo izvedene priče, u njemu uočavamo izrazitu narativnu jednodimenzionalnost i stilsku plošnost koje ničim i nikako ne mogu da opravdaju neodmerenu ocenu njenog recenzenta Tanje Rosić da se: „Igor Marojević u svom novom romanu Parter iznova dokazuje kao jedno od vodećih imena savremene srpske proze.“.

Ovaj roman samo „iznova“ pokazuje svu očiglednost jedne zamašne stvaralačke ambicije, pomnožene vidnom nesređenošću, stilskom nedisciplinom, žurbom i neinventivnošću. A to je već dovoljno za formiranje kritičkog suda o ovom romanu koji, to je sasvim izvesno, ne može biti u svemu povoljan.