„Hvala Bogu da smo napustili ove ponore"

Honduras je jedna od pet centralno-američkih država, lepa, rajska zemlja sa tropski vlažnom klimom i fantastičnim cvećem i voćem. Vazduh je težak za disanje prva dva dana, ali posle toga, ovo je jedno od „onih“ mesta o kojima se mašta kad je u Srbiji novembar i sprema se traljava grejna sezona.

Postoji legenda koja kaže da je Kristifor Kolumbo na jednom od svojih putovanja u novi svet prolazeći pored centralno-američke regije napisao „Gracias a Dios que hemos salido de esas honduras“ ili „Hvala Bogu da smo napustili ove ponore“ (honduras na španskom = ponori, dubine), te se država zove Honduras a prvi grad koji je osnovan na atlantskoj obali Hondurasa Gracias a Dios (šp. „Hvala Bogu“).

Ovu istu rečenicu planiram da ponovim i ja kad u ponedeljak posle dvonedeljnog boravka ovde napustim Honduras. Ne zato što mi se Honduras ne dopada, nigde na svetu nisam jela lepše jagode i pila bolji sok od marakuje, nego zato što sam u Hondurasu prestala da se osećam bezbedno. Daleko od toga da sam od onih prezaštićenih Evropljana koji se gade i na najmanju pojavu nasilja, i fantaziraju da će ih pobunjeno-terorističko-ljudožderski komunisti/anarhisti kidnapovati i odvesti pick up-om na koji je montiran mitraljez u džunglu.

Ne, ja sam odrasla u Srbiji devedesetih i laskam sebi da znam kako da se ponašam u kriznim situacijama. Ipak, u zemlji u kojoj čuvar parkinga nosi mačetu, čuvar dragstora pištolj po izboru a čuvar apoteke pumparicu, a deluju kao ljudi koji misle da imaju pravo da iste upotrebe, prvi put sam u svom životu osetila da je pametnije da ne izlazim sama na ulicu, jer između mene i pomenute džungle ne stoji nikakav zakon ili diplomatska zaštita.

Politička pozadina nestabilnosti su junski događaji koji se mogu a i ne moraju nazvati „državnim udarom“, u kojima je bivši/sadašnji predsednik Hondurasa Manuel Zelaja proteran iz zemlje jer je u čavezovskom scenariju pokušao da organizuje Referendum o ustavnoj promeni kojom bi mu bio omogućen reizbor. Javnost je u Hondurasu podeljena u pogledu podrške Zelaji, toliko podeljena da se članovi porodica i najbliži prijatelji nalaze na različitim stranama.

Razlog tome je to što uzroci podele nisu političke prirode već neslaganje oko načina na koji zemlja treba da se bori sa siromaštvom i ko je za siromaštvo uopšte kriv? Honduras je neverovatno siromašan i pored izdašnih prirodnih resursa i 700 km dugačke atlantske obale. Koncentracija bogatstva i moći je u nekoliko zatvorenih porodičnih krugova, i ta činjenica je poznata svima u Hondurasu.

Izbori u Hondurasu se uvek održavaju poslednje nedelje novembra, svake četvrte godine, i uvek su generalni, što bi se kod nas reklo „na svim nivoima“. Tradicionalno, u Hondurasu postoje dve jake političke partije, kao u Markesovim romanima, Liberali (PLH) i Konzervativci (PNH). Zelaja i v.d. predsednika države, Mičeleti, su liberali. Postoje još tri političke partije koje imaju pravo da učestvuju na izborima, ali su njihovi učinci zanemarljivi. Liberalna partija je sama pomogla u proterivanju predsednika Zelaje jer se „otrgao“ kontroli centrale stranke.

(/slika2)Kandidat Liberala za predsednika Hondurasa, najverovatniji pobednik, je Elvin Santos, dok je kandidat Konzervativaca (Nacionalna Partija Hondurasa) Porfirio Lobo Sosa, poznatiji kao Pepe, na izborima 2005. godine zaista tesno izgubio od Zelaje. Ko god pobedi na izborima, Mičeleti i ostale interesne grupe u Hondurasu se nadaju da će sa novim predsednikom u palati u Tegucigalpi slučaj Zelaja biti zaboravljen. Ova činjenica je generator opšte tenzije u zemlji jer Zelaja i dalje ima mnoge pristalice koji često dobijaju podršku iz Nikaragve i Salvadora, zemalja gotovo podjednako nestabilnih. U nedelju, 22. novembra jedini autoput u zemlji, San Pedro Sula – Tegucigalpa je blokirala je vojska jer su pristalice iz Nikaragve sa Zelajistima krenuli na Tegucigalpu. U sredu, 25. novembra eksplodirala je bomba ruske proizvodnje u Palati pravde u Tegucigalpi. Atmosfera odaje nestabilnost, opšte nepoverenje, nezadovoljstvo građana i apatiju.

Honduras za svog spoljnopolitičkog zaštitnika uvek vidi SAD, i to je jedan od razloga zašto je Zelajina politika približavanja Čavezu izazvala toliko žustro protivljenje. SAD su prisutne na ovim prostorima od Drugog svetskog rata, imaju svoje vojne baze i svi stanovnici Hondurasa maštaju o životu u SAD. Moram da priznam da ih nimalo ne krivim jer je spoljnopolitička i novčana pomoć Hondurasu neophodna. Po pitanju novembarskih izbora Vašington se nije izjašnjavao, jer se donekle i sama Obamina administracija nalazi u kontradiktornoj poziciji. Oni su osudili junske događaje u Hondurasu kao atak na demokratiju. Novembarski izbori daju legitimitet junskim događajima, jer slučaj Zelaja nakon ovih izbora više nema nikakvu težinu. Zbog ovoga se u Beloj kući Honduras ne spominje.

(/slika3)Opštem zastrašujućem utisku doprinosi i ogromna količina oružja na ulici i u svakoj kući u Hondurasu. Mačete, pištolji, mitraljezi, poluautomatske puške, sačmarice, pumparice, kalašnjikovi, sve sam to videla još tokom putovanja od aerodroma do hotela. Potpuno sumanuta situacija kojoj je očigledno jedina svrha da obične ljude zastraši i poveća tenzije. Honduras je dokaz da više oružja znači i više nasilja.

Hondurenjosi ne polažu nade u promene nakon izbora. Mnogi od njih i ne žele da razgovaraju o politici, ili smatraju da je politika nešto nedostojno i prljavo. Kažu: „Ja moram da radim svakog dana, zašto bi mene interesovala politika?“, i meni ovo zvuči pomalo poznato. Odziv na izborima je nizak, oko 30 procenata, što je apsolutno disproporcionalno medijskoj pažnji i količini novca uloženoj u kampanje dve najveće partije, „crvenih“ i „plavih“.

Novine ne pišu ni o čemu drugom, svi su bilbordi zakupljeni i sa njih se zubato smeše kandidati, a potencijalne prve dame, naročito Beki de Santos, se satiru od dobročinstva. Sve ovo samo naglašava ogroman jaz između minijaturne povlašćene manjine i gotovo neshvatljivog siromaštva ostatka stanovništva.