Evolucija benzinskih pumpi

Kada sam prestao da budem mlad, a baš u to vreme prestala i moja zemlja čak i da samo obećava neku lepšu i sigurniju budućnost, zamenio sam svoj “Toper” ranac koji sam godinama ranije vukao na leđima po belom svetu kao turista, jednom sasvim pristojnom pečalbarskom torbom… Kao što je i red, uz promenu namene bagaža putnika, menjaju se i njegova interesovanja koja ima prema mestu u koje je doputovao, pa sam ja sasvim i prestao da se interesujem za muzeje, turističke atrakcije, koncerte ili diskoteke, a svu istraživačku stranu svoje ličnosti usmerio samo ka traganju za slobodnim radnim mestima.

Normalno, nakon prvih šokova i saznanja da, iako je verovatno zemlja sa najvećim nacionalnim dohotkom po glavi stanovnika na svetu, Luksemburg uopšte nije zemlja u kojoj se idilično živi, da takav ritam rada kod nas, u našoj bedi, ne postoji ni u najžešćim kazneno-popravnim ustanovama i da sav tvoj identitet u takvoj zemlji definiše samo tvoj konto u banci, došle su na red i opservacije okoline i nesvesna poređenja sa Srbijom.

Glupo je pominjati nešto odavde i porediti ga sa onim čega uopšte i nema kod nas (higijena, komunalne usluge, itd, itd), ali ono što mi je prvo upalo u oči kada sam došao je način na koji se kupuje hleb u Luksemburgu! Naravno, ja to nikada pre nisam primećivao, zato što kao bezbrižni turista Vi nemate potrebu da se ubacujete u ritam grada koji posećujete…Vas zanimaju neke druge stvari, koje zaista nemaju veze sa sumornom svakodnevicom građana tog grada.

E, kada sam jednog lepog dana poželeo da kupim hleb i odnesem ga kući (dakle, onda kad sam uspeo da imam nešto što sam mogao da zovem “kuća”, pa nisam više morao da jedem u restoranu), shvatio sam da ja tu u okolini pekaru nigde nisam video, a da ta dotična pekara nije bila nekakva luksuzna i prodavala makar 100 vrsta peciva i kolača, ali ne i običan hleb.

Naravno, shvatio sam i to da ja jesam viđao hleb (tj. baget) ali samo u mamutskim supermarketima tipa “Auchon”, “Cactus” ili “Cora”. Pošto su ti ultra-mega-giga supermarketi udaljeni od grada, kako bi mogli da imaju ogromne parkinge koji će primiti na hiljade domaćica bravljih pogleda koje se tu međusobno sudaraju kolicima sumanuto ih tovareći svakakvim šarenim artiklima (kao da je ne-daj-Bože kraj sveta prekosutra ujutru), naravno da mi nikako nije bilo jasno da li svakog dana treba da provedem po sat i po u vožnji i parkiranju samo da bih se nekako dočepao hleba za taj dan.

Kada sam, kao slučajno i usput, priupitao mog poslodavca gde je najbliže mesto gde prodaju hleb, on mi je takođe usput i ne sluteći pravu dubinu muke i nevolje u kojoj sam bio, kratko odgovorio:” Tu, na 100 metara od nas, na Q8…”.

Onda sam i ja, nehajno i usput klimnuo glavom, kao da je to odgovor kakav sam i očekivao, dok sam u svojoj glavi vrteo činjenicu da je “Q8” naftna industrija, a da je to mesto koje on pominje, na 100 metara od nas, upravo jedna “Q8” benzinska pumpa.

Naravno, čim je došao kraj radnog vremena, ja sam odmah otišao na dotičnu pumpu i ušao unutra. Dakle ovako…Sve sam tada očekivao da vidim, ali da se na benzinskoj pumpi peče hleb, kroasani, pereci i slično, to nisam. Istina, tamo se hleb peče, ne dovozi se pečen… Doduše, dođe nekako polu-pečen, pa ga tu na pumpi dopeku u specijalnim pećima za pecivo (inače svi ovde jedu taj polupečeno-smrznut pa dopečen hleb). Osim toga, nisam ni očekivao da se na benzinskoj pumpi kupuju sve vrste bakaluka, meso (sveže, pečeno ili polu-pečeno i spremljeno za mikrotalasnu), sirevi, piće, deterdženti, sredstva za higijenu, kozmetika, novine, uplaćuju tiketi za loto, kredit za telefon…bukvalno sve i to završno sa kavijarom i Moët & Chandon šampanjcem.

(/slika2)

Polica za hleb je bila zaista impozantna sa oko 20 vrsta hlebova i još dvaput toliko vrsta peciva. Sve je bilo vruće i sveže. Uzeo sam hleb, stavio ga u korpu, ubacio usput i nešto sira, mesa i slatkiša, pa došao na kasu. Prodavačica me nije videla uopšte, sve dok nije došao moj red i ja stao baš pred nju, onda se neverovatno ljubazno nasmejala i pućeći mi se zavodljivo, rekla “Moien!”(luksemburški “dobar dan”), gledajući me kao da sam u najmanju ruku Bred Pit. Zatim je ekspresno sve spakovala u kesu koju mi je naplatila 3 centa i, opet pućeći se koketno, rekla “Adi a mersi…”. Kao nekom čarolijom, posle tog drugog pozdrava, opet sam postao nevidljiv za nju.
Izašao sam sa onim hlebom pečenim na benzinskoj pumpi sasvim zblanut i lagano pošao prema kući, sa nedefisanim mislima…

Nisam znao da li pre teba da mislim na pokojnog komšiju u Vranju, Iku pekara i njegovu pekaru koja je imala samo burek i hleb, a zatvarala se u 9 ujutru jer su do tada već svi iz komšiluka pazarili kod njega, ili na poslovnu strategiju svetskih naftnih kompanija koje se očigledno spremaju za nestanak fosilnih goriva ili tako nešto slično, pa sad, kao pravi i iskusni kriminalci koji su se “nafatirali” kada je trebalo, gledaju da se “malo smire i povuku” i otvaraju piljare, pekare i poslastičarnice na vreme.