Nije lako s decom

Koliko se svet promenio govori i sledeći primer. Čuvena fotografija gole vijetnamske devojčice, koja užasnuta beži iz svog sela zapaljenog napalm bombama, donela je 1972. godine autoru Pulicerovu nagradu (a po mnogima je u potpunosti okrenula američko javno mnjenje protiv vijetnamskog rata). Danas bi izdavaču koji bi je objavio donela visoku novčanu kaznu. Smatralo bi se, naime, da je takvim izlaganjem javnosti povređeno dostojanstvo nesrećnog deteta.

Ovaj primer naveden je u raspravi vođenoj na inicijativu Unicefa, 20. novembra, na Svetski dan deteta – a sedmicu kasnije u širokim izvodima prikazanoj na Info kanalu Televizije B92. Nekoliko ministara i državnih službenika, nekoliko predstavnika nevladinog sektora, nekoliko glavnih i odgovornih urednika došlo je da razgovara o tome kako se mediji u Srbiji bave decom i koliko u svom radu poštuju Konvenciju UN o pravima deteta iz 1989. godine, kao i domaće zakonske odredbe i profesionalne kodekse koji su iz tog međunarodnog dokumenta proistekli.

I ovom prilikom javile su se dileme poput onih šta mediji rade u interesu javnosti a šta zarad senzacionalizma i sopstvene dobre prođe, može li veliki publicitet dat međuvršnjačkom nasilju biti kontraproduktivan jer podstiče širenje negativnih modela ponašanja, ima li smisla korišćenje inicijala i „zamagljivanje” lika maloletnika ako se drugim podacima zapravo otkriva njegov identitet…

Što se televizija tiče, i golim okom je vidljivo ono na šta je ukazala analiza rađena namenski za ovaj skup: da emiteri nacionalnog značaja najviše, 40 posto, prostora namenjuju zabavnim sadržajima (u koje sve češće ulazi rialiti šou), da je vreme ustupljeno reklamama veće nego ono posvećeno dečjim, obrazovnim i naučnim emisijama zajedno.

Ali valja podsetiti na teškoće i nedoumice koje naše televizije imaju u svakodnevnoj praksi i onda kad iskreno nastoje da se pridržavaju pravila o najboljem interesu deteta – i u toj temi nalazi se dodatni smisao opsežnog izveštavanja TV B92 o pomenutom skupu.

Šta, recimo, da radi upravo ova TV kuća, pripremajući serijal o sadašnjem nasilju sportskih navijača, kad svaka lična istorija „junaka” tog tipa počinje upravo u njegovom maloletničkom uzrastu, kako da istraživački oslika pojavu ako mora da „štiti” ili „krije” aktere priče u njihovoj početnoj prestupničkoj fazi?

Da li je dovoljno kad TV Pink, ili druge televizije, svejedno, pomere neprikladne sadržaje, provokativne emisije ili filmove u kasne sate kad se uvek nađu oni koji sve to, pa još i svoje amaterske „video radove” slične vrste, odmah izbace na Internet?

Kako da, na primer, Studio B izvršava svoju obavezu da pomno izveštava o događajima u gradu, a da zaobiđe svojevrsnu zloupotrebu dece u političke svrhe, taj prizvuk neodmerene predizborne kampanje, tako očigledan u ponašanju gradskih vlasti koja ubrzano, pred ponavljanje izbora, po Voždovcu otvaraju vrtiće i igrališta, obnavljaju škole i sređuju školska dvorišta, s darovima posećuju mališane koji su bolesni, talentovani, siromašni...?

Imaju o čemu, zarad dobrobiti dece, u medijima misliti. Ali drugi imaju i više.