Nesreća stanuje u centru Vranja

Vranje – Skoro da nema Vranjanke ni Vranjanca koji Ulicu Gavrila Principa u gradu pod Pržarom ne poznaje kao Amerikansko sokače, po domu koji su 1918. godine za siromašnu srpsku ratnu siročad iz Prvog svetskog rata izgradili Amerikanci. U njemu, u jednoj od mnogih prostorija, bez stalne adrese živelo je četvoro malih Džamića s majkom Alisom, ocem Ramčetom i babom Danicom. Tu su bili Dene i Razija s dvoje nejači, Junuz čistač, Bulka i Žaklina, Ekrem... sada Jakupovići.

Kuća u kojoj su Jakupovići našli privremeno utočište nekada je bila velelepna. Sada nije ničija i svakim danom se sve više urušava, a pre izvesnog vremena je prilično oštećena u požaru. Doskora je bila stecište prostitutki i narkomana. Silom prilika su se u nju uselili Jakupovići, samo da prenoće, a onda, kako kažu, idu dalje. Tako inače kažu svi koji ovde uđu. U njoj je nekada to bilo regulisano, sada ni vode i ni klozeta. Plafoni se ljušte i svaki čas po poveći deo drusne o trošni pod.

– Jezivo je bilo preksinoć kad je počela da pada kiša. Bije sa svih strana, pa smo najlonima pišili svuda gde je mokrilo i teklo. Kad je malo zalabilo pred zoru smo se uspavali – kaže Sevda, pripremajući nejač za pokret jer, kako kaže, nije dobro ni za decu ni za nji, stare, da ostanu ovde.

–Imam problem da izvadim zdravstvenu knjižicu. Nema ko da mi pomogne da dobijem bilo kakav dokument. Rođena sam u Makedoniji, u Kumanovu, i nikad nisam više otišla tamo. Imam neke papire, ali su mi ovde rekli da to nije dovoljno – žali se Sevda.

Vranjski ubogi „amerikanci”, kako ih zovu komšije i sugrađani, nemaju vodu, struju, najčešće, kako vele, spavaju „u karton” na podu. Bilo je scena kao iz horor filmova kada je u jednoj od prostorija na spratu umro jedan beskućnik. Taj nije imao kud. Uselio se i umro. U sobama otpaci, na zidovima parole satanista, u uglovima špricevi, najlonske kese, papiri, mnogo neobjašnjivog i opasnog.

Nedaće koje se ne mogu meriti ni sa onima iz trilera stanuju skoro u centru Vranja. Prozori, vrata, terasa na zgradi s više od 200 kvadrata u prizemlju i na spratu deluju zastrašujuće. U svoje vreme, sećaju se stari žitelji Vranja, dom je bio prepun dece i dečje graje, a do pre tridesetak godina u njemu su stanovale mnoge umne srednjoškolke koje su se školovale u Vranju.

A. Davinić