Kupili automobil dobročiniteljki

Titel – Da li se sećate priče objavljene u „Politici”o Dobrili Mitrović (63), ženi koja svakog dana opravdava ime koje nosi, jer već osam godina potpuno besplatno prevozi stare, bolesne i nemoćne? E, onda mora da se sećate i detalja da sve to obavlja „fićom” starim 33 godine.

Povod zbog kojeg smo je nedavno posetili u njenom skromnom domu u Titelu ovoga puta je nešto drugačiji, jer su sada korisnici njenih usluga pomogli njoj. Tako je Dobrila od sugrađana dobila drugi, noviji automobil, a „fiću” penzionisala.

– Žao mi je da se rastanem od njega. Ali ne vredi, nije više mogao ni tehnički pregled da prođe. Motor mu je propao, pa kad izađem iz automobila mirišem na benzin i ulje toliko da mi nikakav parfem ne može pomoći. I, eto, moji korisnici su rešili da mi kupe novo vozilo, pa sam tako dobila Zastavinu „osmicu”. I znate šta, ni on nije nov, ali je u odnosu na „fiću” pravi „mercedes” – objašnjava nam Dobrila dok pomalo tužno rukom prelazi preko penzionisanog automobila.

Put do novog vozila nije bio ni jednostavan, ni lak. Mnogi su obećavali, ali je pomoć nekako izostala... Ona sama, kao trgovac u penziji, to nikako nije mogla da priušti.

– Moja penzija je 13.000 dinara sa dozvoljenim minusom. Od prvog dela odvojim novac za četiri litra benzina, a isto toliko kupim i od drugog dela penzije. Ne bih mogla sama da dođem do novog vozila – sleže ramenima naša sagovornica i dodaje da su joj čak i u jednoj emisiji obećali automobil. Rekli su, kaže Dobrila, i koji i kada, ali se nikada više nisu javili.

– Znate šta, ja ne osuđujem, znam da narod nema novca. Drugačije bi oni da imaju. Ni naša opština nije u situaciji, a oni bi sigurno učinili nešto da mogu. Uostalom, od njih sam i dobila plaketu počasnog građanina. Ali, eto, sada su meni pomogli moji Titeljani – ponosno kaže Dobrila.

Ipak, ovo nije kraj mukama naše sagovornice i njenih korisnika. Do sada je sakupljeno tek 350 evra koji su dati kao kapara, a još 300 je potrebno da se automobil potpuno isplati, popravi i registruje.

– Ostalo je da obiđemo tu još dve, tri ulice. Sakupiće se, valjda... Znate, ovde ima starih ljudi kojima su deca u Novom Sadu, Beogradu i dalje po Srbiji, pa ako im ja ne odnesem lekove ili ih ne odvezem do lekara, plašim se da će im deca kasno stići – objašnjava ona svoje motive za ovo volontersko taksiranje, ali napominje i to da je glavni „krivac” njen pokojni muž Vojislav.

– On je bio taksista, s tim što je vozio i izvan Titela. Kada se razboleo zamolio me je da nastavim njegov posao – seća se naša sagovornica.

Dok smo prolazili Titelom činilo nam se da nema čoveka koji je ne poznaje. Neki je odmila zovu Amajlija, a neki iz šale Sanitet.

– Pa, znate, nekada Dom zdravlja nema slobodno sanitetsko vozilo kojim bi prevezli bolesnika i onda zovu mene. Često ih i sam lekar u takvim situacijama upućuje na moj broj telefona – odsečno će Dobrila kao da se tako nešto podrazumeva.

Potpuno besplatan taksi prevoz onima koji ne mogu peške ili nemaju svoje vozilo nije jedina usluga koju Dobrila čini. Isto tako je možete videti kako čeka nečije tuđe lekarske rezultate, uplaćuje račune u pošti, kuva ručak... Pored toga, aktivna je i u Crvenom krstu.

– Nemam reči za našu Amajliju. Samo mogu da joj se divim. Ona se izborila i da jedna naša sugrađanka, inače invalid, a uz to i sama živi, dobije penziju i tuđu negu. Pisala je čak i Leposavi Milićević, ondašnjoj ministarki zdravlja. I znate šta, za dva dana je dobila odgovor, a ta naša komšinica za 10 dana sva zaostala primanja – objašnjava Marina Tot, Dobrilina koleginica iz Crvenog krsta, dok komšinica Grozda Savić dodaje i to da je njihova Amajlija uspela da u Dom za stare u Vrbasu smesti i jednu ženu na koju su sinovi zaboravili.

– I nije tu kraj, često joj odlazi u posetu – naglašava Grozda.

U Srbiji sigurno ima još Dobrila, ali je samo jedna iz Titela i samo je jedna taksi volonter.