„Lisabon" stupa na snagu

Devet godina pregovora, usaglašavanja, koraka unapred pa koraka unazad, zatezanja čas velikih čas malih država članica Evropske unije, kao i tenzija i međusobnih pritisaka danas je i zvanično završeno stupanjem na snagu Lisabonskog sporazuma. Ovim ugovorom o reformi funkcionisanja Evropske unije evropski lideri se praktični bave još od decembra 2000. godine kada su usaglasili prethodni Ugovor iz Nice, budući da je svima već tada bilo jasno da taj dokument neće osigurati efikasnost funkcionisanja buduće poprilično proširene EU.

Ipak, usvajanje Ustava EU je onemogućeno protivljenjem građana Francuske i Holandije na referendumima 2005. godine. Međutim, to nije obeshrabrilo šefove država i vlada zemalja članica da uvrste najvažnije odredbe iz odbačenog Ustava EU u ugovor iz Lisabona, potpisan 13. decembra 2007. u portugalskoj prestonici.

Najvažnije novine koje „Lisabon” donosi jesu utvrđivanje kvalifikovane većine u Savetu EU, uvođenje funkcije predsednika Evropskog saveta i funkcije visokog predstavnika EU za spoljnu politiku, kao i veća uloga Evropskog parlamenta u zakonodavnom procesu, u koji će moći prvi put da se uključe i nacionalni parlamenti članica. Ovaj ugovor predviđa i postupak dalje proširenja, kao i mogućnost da zemlja članica izađe iz EU.

Lideri EU su 20. novembra izabrali prvog predsednika Saveta EU Belgijanca Hermana van Rompaja, dok je za prvog visokog predstavnika za spoljnu politiku izabrana baronesa Ketrin Ešton. Svojevrsni predsednik EU ima obavezu da predstavlja Evropsku uniju na međunarodnim skupovima, potom da „pomaže u postizanju jednoglasja u Savetu”, kao i da uz dogovor s liderima članica utvrđuje glavne pravce spoljne politike, koje će u praksi sprovoditi visoki predstavnik za spoljnu politiku.

Visoki predstavnik je zapravo nezvanični šef diplomatije, budući da se ovom terminu protivila Velika Britanija. Visoki predstavnik je i potpredsednik Evropske komisije i zadužen je za predsedavanje sastancima ministara inostranih poslova, učestvovanje u radu Evropskog saveta, kao i organizovanje posebne diplomatske mreže EU u svetu.

Uprkos tome što u izvornom obliku „Lisabon” predviđa znatno manju i efikasniju Evropsku komisiju, irskim protokolom je napravljen ustupak pa će i dalje važiti pravilo „jedna zemlja – jedan komesar”. Izuzeci su napravljeni u pravnoj obavezi primene Povelje EU o osnovnim pravima pa Velika Britanija, Češka i Poljska neće biti na nju obavezne.

„Lisabonom” se insistira na efikasnijem donošenju odluka pa će se od 2014. godine kvalifikovana većina u donošenju izvesnih odluka zasnivati na natpolovičnoj većini članica i građana, odnosno odluka će biti doneta ako je podrži 55 odsto članica koje predstavljaju 65 odsto građana EU. Ipak, u pojedinim oblastima, kao što je bezbednost i odbrana, ostaće dosadašnji oblik odlučivanja – konsenzusom.