I Gojko i Pavle

Smrt patrijarha Pavla bila je povod da se više sazna i progovori o njegovom detinjstvu i mladosti dok je još bio samo Gojko Stojčević. Utisak je da su ta saznanja pojačala i inače pozitivnu predstavu o patrijarhu. Saznali smo da je rano ostao bez roditelja, da ga je odgajila tetka, nesumnjivo duševna žena, koja je u njemu posejala klice ljubavi, dobrote, saosećanja, skromnosti, sposobnosti trpljenja, radinosti – osobina koje je kasnije Gojko uz pomoć dobrih ljudi razvijao. Pred nama se ukazuje slika bistrog deteta i mladića, radoznalog duha, koji traga i lagano formira svoj identitet. Voleo je fiziku i matematiku, a u bogoslovsku školu je otišao pod uticajem rođaka.

Kasnije je želeo da bude i sveštenik i lekar i samo su okolnosti odredile da ne završi i medicinu. Već kao mladog učenika bogoslovije muči ga ozbiljno pitanje odnosa čovekove slobode i Božje volje (u polušali je rekao da je to moglo izgledati i kao jeretičko pitanje) i ne smiruje se dok ga na svoj način ne razreši.

Ređaju se bitni trenuci u njegovom životu: aprilski rat 1941, vraćanje u rodne Kućance, pa ponovo u Beograd, izdržavanje od rada na građevinama, diplomiranje na Bogoslovskom fakultetu, boravak u manastirima, vaspitački i veroučiteljski rad, teško obolevanje od tuberkuloze i gotovo čudesno isceljenje, primanje monaškog postriga, kada od Gojka postaje Pavle. Preskačemo neke događaje i zadržavamo se na činjenici da je izabran za episkopa raško-prizrenskog. Ali monah Pavle nije zaokupljen nekakvom karijerom ni unutar crkvene zajednice – drugi su uočavali njegove sposobnosti i ljudske vrline. On je unapređenja primao kao nove obaveze i nastavljao da živi svojim načinom života koji je bio u skladu sa njegovim najdubljim uverenjima. Narod Kosova ga pamti kao vladiku koji živi asketski, pešači gotovo trčeći, radi svakojake fizičke poslove, bori se protiv nepravde, brine o sirotinji i nemoćnima, hrabri posustale i vazda opominje da se na tuđe zlo ne odgovara svojim.

Patrijarh je postao gotovo slučajno (drugi će reći: Božjom voljom) u najteže vreme. I sam se iznenadio i, utisak je, malo se uplašio od dužnosti, a onda se pribrao i prihvatio to kao niz novih obaveza i, možda, kao još jedno iskušenje. Prionuo je na posao, a nastavio da živi svojim starim načinom života: skromno, asketski. Gordost, taj najveći smrtni greh, od kojeg većina nas ne uspeva da umakne, bila je tako daleko od ovog rastom malog, ali duhom i karakterom velikog čoveka.

Patrijarh Pavle je uspevao u nečemu što je retko kome polazilo za rukom: da spoji narodsko i svetačko (Gojka i Pavla), da zadobije poštovanje i vernika i skeptika, i hrišćana i nehrišćana, a da pri tome samo sledi ideje u koje veruje. Narod ga je doživljavao kao sveca zbog njegovih ljudskih vrlina, a ne kao nedokučivog čudotvorca. Doživljavali su ga kao ,,najboljeg od nas”, upravo onako kako se u literaturi opisuje vođa koga sledbenici vole i prihvataju. On nije izazivao ni strahopoštovanje ni sažaljenje već razumevanje i saosećanje (za sve što je preživeo) i tiho poštovanje, u skladu sa njegovim tihim govorom i smernim ponašanjem.

U kontekstu svega, kod mene je probudio i divljenje zbog svoje sklonosti da se bavi i zanatskim poslovima i to dosta vešto. Video sam kamilavke (kape) koje je sam pravio, cipele koje je pendžetirao. Kažu da je na Kosovu obavljao stolarske, limarske, električarske, knjigovezačke poslove. To je prosto čudesno! Prijatno je videti ljude koji se ne stide rada, osobito fizičkog, zaslužuju poštovanje oni što rade i kada ne moraju, a patrijarh je upravo bio takav čovek. U njemu su se zadržale dobre osobine i navike koje je stekao dok je još bio Gojko. Njegovu izjavu da rad ne ponižava trebalo bi češće ponavljati, osobito mladima.

Skromnost i asketski način života patrijarha Pavla izazivali su u javnosti utisak da je kod njega sve to ne samo normalno već i lako ostvarivo. Kao da je poručivao: pokušajte, nije to mnogo teško. Ako mogu ja, fizički slabašan čovek, koji celog života kuburi sa zdravljem, moći ćete i vi. Ali ako ne uspete, neću se ljutiti, razumem ljudske slabosti. Samo, ipak, važnija je duhovna ravnoteža nego zgrtanje materijalnih dobara.

Na ljude je delovao pre svega svojim primerom i tihim apelima, ne pritiskom. U vremenu izneverenih nada i očekivanja, građani imaju potrebu za takvim pouzdanim primerom. Neko je rekao da je patrijarhova smrt probudila u mnogim ljudima skrivenu dobrotu. Valja se nadati da se ona neće ugasiti i potonuti u tamnim dubinama ljudske duše.

Socijalni psiholog, profesor univerziteta