Nuklearna provokacija

Sve priče o gradnji nuklearki u Srbiji počinju slično, ali nijedna nije dobila epilog. Prvo neko iznenada lansira ideju o izgradnji, a na kraju se istražuje za koga taj neko lobira i zašto je baš u ovom času pomenuo atomsku centralu kada je moratorijum na gradnju na snazi poslednjih 20 godina.

Ovih dana se ponovo spekuliše na tu temu. S tim što se težište priče pomerilo, čini se, u pogrešnom pravcu. Pa umesto da se otvoreno kaže da li Srbija ima strategiju kad je u pitanju gradnja nuklearki i trebaju li nam one uopšte, glavna tema je ko je s kim, kada, gde i zašto pomenuo nuklearke.

Da li je ruski ambasador Aleksandar Konuzin, od koga je cela priča potekla, zapravo pustio probni balon ne bi li saznao kakve su šanse da Rusija dobije i taj energetski posao u Srbiji? Ili je možda bio samo malo ljut zbog nedavno potpisanog memoranduma o saradnji s nemačkim gigantom RWE, koji bi mogao da gradi nove hidropotencijale po Srbiji?

I dok se srpski zvaničnici redom upinju da uz „majke mi, nisam ja” dokažu kako im nikada ne bi palo na pamet da pominju ovu priču, bar ne do kraja 2015. godine do kada je moratorijum na snazi, ruski ambasador je izričit da se ideja iznedrila baš u Srbiji.

Činjenica je da priča o nuklearkama nije od juče i da je samo pre dve godine potpredsednik vlade i ministar nauke Božidar Đelić inicirao preispitivanje moratorijuma o gradnji nuklearnih elektrana, na čemu se sve i završilo.

I dok ministar energetike ovih dana polako reterira u svojim izjavama, pa smo od toga da nije upoznat s integralnom izjavom ruskog ambasadora došli do činjenice da njegovo ministarstvo ipak nije apriori protiv gradnje atomki, jedno je izvesno. S novom energetskom strategijom koju to ministarstvo priprema, Srbija će već naredne godine otvoriti ozbiljnu debatu o razvoju i neophodnosti ove i drugih energetskih investicija u Srbiji, i to do 2025. godine.

Ono što bi za vladu u „energetskoj konstelaciji snaga u Srbiji” moglo da bude bolnije jeste izbor strateškog partnera za ovaj posao za koji Srbija, fakat, nema para. U tom času nuklearni lobi postao bi jači.

Bilo kako bilo, stručnjaci tvrde da je izgradnja nuklearki realnost, jer su zalihe uglja u zemlji dovoljne za još 50 do 60 godina, a sa hroničnim nedostatkom energije i uvozom koji će se u narednim godinama samo povećavati, Srbija mora da razmišlja kako će to prevazići.

U prilog onima koji u nuklearkama vide energetsku budućnost ide i činjenica da ih više nije opasno graditi ni zbog mogućih akcidenata. Tim pre štood Srbije u prečniku od 100 kilometara radi 10, a u krugu od 400 kilometara čak 20 nuklearnih elektrana, pa je strah od rada sopstvene elektrane bespredmetan.