Čiji su zubari bolji

Američki predsednici prilikom obraćanja naciji vole da strateške vojne poteze najavljuju u Vest Pointu, toj najstarijoj vojnoj akademiji SAD, osnovanoj još 1802. godine. Istina, kao po nekom pravilu, u Vest Pointu se najavljuju ofanzivni vojni potezi Amerike, verovatno zato što je Vest Point simbol američkog vojnog establišmenta, nešto kao hram američke vojne aristokratije. Tako je i predsednik Barak Obama najavio slanje dodatnih 30.000 američkih vojnika u Avganistan, ali je rekao i da bi povlačenje američkih vojnika iz te zemlje, u zavisnosti od situacije, moglo da započne 2011. godine. Time je potvrdio staru tendenciju Bele kuće da se usredsredi na vojnu situaciju i da ignoriše političku situaciju.

Upravo u tom kontekstu pojačanje od 30.000 novih vojnika zapravo je samo taktika, koja ne može da funkcioniše bolje od neke diskretnije taktike u uslovima kada se ukupna američka strateška pozicija neće bitno promeniti, ni sa 100.000 vojnika, ni sa 150.000 vojnika u planinama Avganistana. Jer, s vremenom koje dolazi, za Amerikance, odnosno za američku javnost, glavno pitanje neće biti da li se pobeđuje, ili gubi, već da li se sve to skupa isplati. Odgovor na to odavno je poznat. Amerika mesečno troši na rat u Avganistanu oko 2,5 milijardi dolara, u Iraku je ta suma negde oko 6,4 milijarde dolara.

Ankete javnosti u SAD pokazuju trend naglog opadanja podrške američkom vojnom prisustvu u Avganistanu, pa i zagovornici tog rata prilagođavaju svoju strategiju. Otuda je i najava da bi 2011. godine moglo da započne povlačenje američkih vojnika. Kada su se Sovjeti povlačili 1989. imali su u Avganistanu tačno 115.000 vojnika. Znači da Pentagon još ima prostora da osim dodatnih 30.000 vojnika posle uputi i novih 15.000 ljudi. A onda da izda saopštenje: „Zadatak je obavljen, mi smo pobedili, idemo kući.”

Tako je pre 20 godina dvadesetogodišnji Aleksandar Frolov sa svojom inženjerijskom jedinicom krenuo da obezbedi povlačenje svojih drugova iz avganistanskog grada Hosta. Poginuo je kao žrtva napada mudžahedina. U vojnoj bazi Daru Laman, blizu Kabula, pokazali su mi njegov krevet na kojem su bili crno-crvena traka i vojnička kapa.

„Tužni smo zbog naših poginulih drugova, ali smo obavili posao”, rekao mi je tada pukovnik Konstantin Belov, komandant baze. Njegovih 1.500 vojnika pakovalo se za povratak u SSSR.

„Poraz, ili pobeda?”, upitao sam ga.

„Izgledam li kao poražen čovek”, smešeći mi je odvratio pukovnik pokazujući svoja dva prednja zlatna svetlucava zuba. Istorija je izrekla presudu o avganistanskoj avanturi Kremlja. I zlatni i čelični zubi polomljeni su u gudurama Hindukuša. Nikakvi novi protetičari sa ne znam kakvim sve porculanskim zubima, usađivanjem ili nekim drugim najnoviji američkim metodama, tamo nemaju šansu. Jer, protiv istorije se, jednostavno, ne može – bez obzira na to kakve zubare imate.

No, dok je predsednik Obama o dodatnim trupama za Avganistan govorio u vojnoj akademiji Vest Point, ruski predsednik Dmitrij Medvedev je svoj predlog novog sporazuma o evropskoj bezbednosti izneo na svom sajtu. Kakva razlika u stilu i metodu. Za zapadne lidere, naviknute na bezizražajne nekadašnje sovjetske diplomate, suočavanje sa novom uglađenom ruskom diplomatijom koja nudi maslinovu grančicu sada je problem. Kako odbiti nove lidere u Moskvi, jer to više nije tradicionalni protivnik iz vremena hladnog rata. Prihvatiti ponudu Medvedeva značilo bi i poništavanje igre dobrih protiv loših momaka, igre koju NATO ne želi da ukine.

Predlog Kremlja znači i kraj poslednjeg opravdanja za postojanje NATO-a. Zato i u Vašingtonu i u Briselu na predlog Medvedeva gledaju kao na nevaljalo začikavanje Zapada, jer je previše realističan da bi zanemario praktičnu stranu jedne takve ponude. I zato će inicijativa Kremlja biti blago ignorisana, što će u Moskvi pojačati uverenje da se Rusija i dalje doživljava i označava kao potencijalna pretnja za Zapad – razlog da NATO i dalje postoji.

Što znači da zubari neće ostati – bez posla.