„Mesto zločina" na pogrešnom tragu

Nekada su klinci gledali kriminalističke serije i sanjali da postanu detektivi. Danas žele da postanu forenzičari jer misle da će ispitivati svedoke, s oružjem u rukama provaljivati vrata hvatajući zločince i isleđivati ih dok ne priznaju krivicu. Takva je slika forenzičara u novim serijama poput „Mesta zločina”, ali one navode klince, pa i porotnike na pogrešan trag, a kriminalce uče kako da prave tragove što bolje izbrišu. Da usavršene naučne metode nisu svele policajce na fizičku silu koja udara gde je forenzičari usmere, a sudije na pisare koji pogledaju u zakonik da saopšte kaznu za delo nepobitno dokazano u laboratoriji, danas će u 15 časova u SKC-u posetiocima Festivala nauke objasniti Amerikanac Skot Rubins, predsednik Obrazovne grupe za forenzičku budućnost.

Domaći obožavaoci „Mesta zločina” verovatno bi više voleli da im predavanje održi junak serije Gil Grisom, ali Rubins je ugledno ime i član tima koji je identifikovao ostatke žrtava terorističkog napada na Svetski trgovinski centar koji se dogodio 11. septembra 2001. u Njujorku. U razgovoru za „Politiku”, Rubins otkriva koliko se stvarnost razlikuje od fikcije sa malog ekrana.

– Mnogo ljudi gleda televiziju i misli da zna sve o forenzici, šta treba tražiti na mestu zločina i kakve testove treba obaviti. Zato moramo da radimo više nego ranije s istim brojem ljudi, mada je zbog serija sve više zainteresovanih da postanu forenzičari. Dobro je kada istražitelji sakupe više dokaza, ali loše je kada su prinuđeni na obavljanje nepotrebnih a skupih testova samo zato što porota traži i to da čuje – kaže Rubins.

Čak ni bogata Amerika nema novca da svaku laboratoriju opremi kao u serijama, niti su instrumenti dovoljno moćni da završe pretrage za nekoliko sati. U stvarnosti forenzičari ostaju među skenerima i epruvetama i čekaju da im dokaze sa uviđaja donesu istražitelji, uglavnom policajci obučeni da obezbede mesto zločina, nađu tragove i prikupe ih neoštećene. Većinu nedela reši dobar policijski rad na terenu, a ne naučna ispitivanja u laboratoriji.

– Ljudi zaboravljaju da je mnogo slučajeva rešeno pre nego što su naučnici otkrili DNK i otiske prstiju, kojih i nema na većini mesta zločina. Zbog serija previđa se osnova posla: svedoci, kamere koje su u Americi svuda, kartice za evidentiranje dolaska na posao, koje omogućuju da znamo gde ste bili u koje vreme... – rekao je Rubins.

Trag sa mesta zločina ostaje bezvredan ako istražitelji nemaju u bazi podataka uzorak s kojim će ga uporediti.

– U datoteci su kriminalci i državni službenici, ali svi građani nisu. Dobro je što, ako nema podudaranja, podatak ostaje u bazi. Ljudima koji pre 20 godina nisu uhvaćeni zbog ubistva i budu privedeni zbog, na primer, vožnje u pijanom stanju uzmu otiske prstiju, nađu podudaranje u bazi i dokažu krivicu. Ponekad je ipak nemoguće naći trag koji upućuje samo na jednu osobu nego utvrdimo samo delimičnu mogućnost podudaranja. Provera otisaka prstiju je kao potraga na „Guglu”: kod mnogih su slični, pa dobijate samo najverovatnije ishode – objašnjava Rubins.

Osim identifikovanja počinilaca, forenzičari utvrđuju i identitet žrtava. U karijeri Skota Rubinsa najvažniji takav slučaj, na kojem je radio deset meseci, jeste teroristički napad na Svetski trgovinski centar. Tada su mnogi poginuli identifikovani zahvaljujući analizi zuba, Rubinsovoj specijalnosti. Isti metod pokazao se dragocenim i u slučaju aviona „Ameriken erlajnza” koji se 2001. godine srušio kod Kvinsa, jedne od njujorških četvrti.

– Čuvši da je letelica pala, obustavili smo na nekoliko dana posao na kulama bliznakinjama. Da ne bismo napravili zbrku čak smo koristili drugu opremu. Radili smo od deset ujutru do jedan sat posle ponoći. Za samo četiri dana uspeli smo da obradimo 260 tela, uključujući autopsiju, otiske prstiju, fotografije... Svaka nastradala osoba je identifikovana. Ali, problem su nam zadavali nastradali blizanci koji su imali isti DNK. Kako je avion išao za Dominikansku Republiku, stupili smo u kontakt sa njihovim rođacima u Južnoj Americi i sa dominikanskom zajednicom u Njujorku. Dobili smo snimke njihovih zuba i tako ih identifikovali – otkriva Rubins.

Bilo je dana kada je želeo da digne ruke od posla, suočen sa stotinama tela na jednom mestu. Ali, uspevao je da uspostavi profesionalnu distancu.

– Dok radiš, ne smeš da budeš emotivan. Na tela gledam kao na dokaze, a ne kao na nečiju majku ili oca. Možeš da se od tuge i užasa slomiš kada izađeš s posla, ali ne u laboratoriji – zaključuje Rubins.

---------------------------------------------------------------

Po tragove i u slivnik

Kriminalci su, zahvaljujući izučavanju serija – koje otkrivaju metode istražitelja iako preteruju o njihovoj moći – „tri koraka” ispred policajaca, ali nisu savršeni, smatra Rubins.

– Silovatelji koriste kondome, peru žrtve kako ne bi ostavili tragove, ali istraživači onda otvaraju slivnike i proveravaju cevi. Đake učim da „šta god radiš ostavićeš trag” i zato im je izazov da smisle scenario savršenog zločina. Dolaze na predavanja posle celonoćnog mozganja i pričaju mi kako bi mogli da, recimo, sastružu vrhove prstiju. Ali, kažem im, onda ćeš biti idiot koji će hodati okolo sa vidnim ranama i policija će upravo takvog i da traži – priča Rubins.