Frančesko Kafizo – s Parkerom u venama

Frančesko Kafizo, dame i gospodo! Frančesko Kafizo! – usklikivao je Džo Lovano leta 2004. godine ime dečaka sa kojim tek što je okončao oštar saksofonski dvoboj u ritmu bibapa. Sedam hiljada ljudi u Antičkom teatru nije štedelo dlanove: pozdravljali smo istoriju džeza, u liku 86-godišnjeg pijaniste Henka Džonsa, njegovu sadašnjost, u liku 53-godišnjeg Lovana, i budućnost, u nevinom detinjem licu 15-godišnjeg Kafiza. „Možda u njegovim venama teče krv Čarlija Parkera?“, dobacio je jedan od kolega. Možda svedočimo rađanju prvog evropskog superstara još od Đanga Renara? – zapisao sam posle koncerta. 

Intervju koji smo sutradan vodili bio je komičan – on nije znao engleski, niti ja italijanski. Razumeo sam ipak da je rođen na Siciliji (24. maj 1989, Vitorija, provincija Raguza), da nije iz porodice muzičara, nema bogatu kolekciju ploča, nije pohađao džez školu i nema nameru da ide u Ameriku! Shvatio sam da se džezom bavi od devete godine i da je brzo došao u priliku da nastupa sa mnogo iskusnijima od sebe. Dalje je, valjda, sve odradio Parker u venama?

Kod Obame u Vašingtonu

Na džez festivalu u Peskari u julu 2002. godine opčinio je Vintona Marsalisa. Bio je to, da citiram „Kazablanku“, „početak divnog prijateljstva“: godinu dana kasnije Kafizo će biti specijalni gost Vintonovog septeta na njihovoj evropskoj turneji. Potom putuje na konferenciju Međunarodne asocijacije za džez edukaciju u Njujorku (IAJE), gde dobija nagradu Međunarodne organizacije džez festivala (IJFO) koju proslavlja na vatrenim džem-sešnima, u društvu starih majstora – Džejmsa Vilijamsa, Reja Dramonda i Bena Rajlija. Priča se da je jedne od tih noći Fil Vuds, kolega po instrumentu, usput dobacio jednom novinaru: „Voleo bih da mu polomim ruku!“

U Beogradu se prvi put obreo leta 2005. godine. Posle koncerta neke Beograđanke su istinski odlepile za mladim umetnikom – jedna, duplo starija od Kafiza, zaputila se samo zbog njega godinu dana kasnije na festival u Peruđi. Na programu je bio omaž Čarliju Parkeru: „Bilo je lepo iskustvo, jer je bilo čudno“, seća se Kafizo. „Spojili smo klasični gudački orkestar i džez kvartet – zahvaljujući Umbria Jazz-u dobili smo priliku da se Parkerom bavimo na naš, originalan način.“ A izvan akademizma ovog programa, Kafizo je još uvek bio dečak, uvek najveseliji sa svojim drugarima u gužvi ispred Arene Santa Đulijana, sa zamišljenim tatom koji se brine o biznisu, takođe ne znajući nijednu reč engleskog!

Na profesionalnom planu otvarale su se nove mogućnosti. Po dva albuma godišnje, saradnja sa prestižnim džezerima (Sidar Volton, Malgru Miler, Roni Metjus, Džimi Kob, Džo Lok, Džordž Mraz, Enriko Rava, Dado Moroni...), put u Nju Orleans na još jedno druženje sa porodicom Marsalis, školovanje u Kataniji (flauta i klavir), nagrade širom sveta (japanski SwingJournal, italijanski MusicaJazz, svetsko takmičenje saksofonista u Londonu, Djangod’Or u Rimu...).

Ova godina počela je posebno uzbudljivo. Vinton Marsalis i JazzatLincolnCenterOrchestra ugostili su ga tokom inauguracionih svečanosti Baraka Obame u Vašingtonu, 19. januara, na Dan Martina Lutera Kinga. „Marsalis je bio glavni gost ceremonije, u kojoj su učestvovali i Roj Hejns i Dejv Brubek, i pozvao je još 20 drugih muzičara iz celog sveta da mu se pridruže. Mislim da sam i tamo bio najmlađi...“ Ponovo su se sreli na letošnjem Umbria Jazz-u. U jednom trenutku Vinton je najavio gosta i pred nas je izašao formiran mladić, krupniji nego pre, grubljeg lica i „ozbiljnog pogleda“ dok je zrelo preuzimao „Blue Walk“, Lua Donaldsona. Potom je u baladi „Peace“ (Horas Silver) još upečatljivije demonstrirao „novog, odraslog sebe“. A koliko se zaista promenio, tek ćemo shvatiti na svečanom koncertu njegovog kvarteta povodom titule „Ambasadora italijanske muzike“, koju mu je dodelila Fondacija Umbria Jazz.

Tročetvrtinske balade

Parker je iza nas. U naznakama sada čujemo Erika Dolfija i Džona Koltrejna: „Nemam uzora u komponovanju“, govori mi. „Pokušavam da budem originalan, da više rizikujem, da budem uvek različit, da budem – Kafizo.“ Bibap je zamenila poliritmija: „Dobijem neku ideju i muzički je razvijam. Pokušavam da smislim dobru melodiju za bend, a onda pustim da improvizacija krene na originalan način.“ Improvizacija je izdašna, dugačka, neobuzdana: „Nije postojao nikakav plan za današnji nastup. Počeli smo da sviramo i muzika je krenula čudnim pravcem. Otela se ispred nas. Zato smo svirali tako duge numere.“ Američke standarde menja mediteranski ambijent: „Hoću da ljudi razumeju da sam Sicilijanac. Zato u mojoj muzici možeš da čuješ Afriku, Španiju, arapsku muziku – trudim se da ljudima dam ono odakle sam došao.“

Na upravo objavljenom albumu „Angelica“ (Cam Jazz) Kafizova kompozicija „Scent of Sicily“zauzima dominantno mesto donoseći ambijent elegične mediteranske pesme ispevane o zalasku sunca. I naslovna tema, koju je 1962. godine Djuk Elington napisao za legendarni album sa Džonom Koltrejnom, poseduje izvesni duh Mediterana, kao i balada u tročetvrtinskom taktu „Winter Sky“ (Nelo Toskano) koja zatvara album. A u pripremi je i celokupan autorski program isključivo posvećen rodnom kraju, sa Island Blue Quartet-om.

Svet se više ne čudi, niti ima potrebe da se divi. Pred nama je autentični džez heroj novog vremena čijim ćemo se biserima dugo hraniti.

Vojislav Pantić

-----------------------------------------------------------------

Diskografija:

Angelica (Cam Records), A New Trip (Philology), Portrait in Black and White (Venus), Seven Steps To Heaven (Venus), Jazz Italiano Live 2006 (Casa del Jazz – Espresso – Repubblica), Happy Time (Cam Records), Tribute to Charlie Parker with strings (Umbria Jazz Records – Giotto Music), New York Lullaby (Venus), Concerto For Michel Petrucciani (Philology), Standing Ovation At Pescara Jazz Festival 2002 (Philology), Very Early (Philology)