Ista meta, isto odstojanje!

Nedavno su neki „omladinci“ rođeni posle 1970. shvatili da je prošao rat i da bi se to nekako moglo iskoristiti. Onda su otišli do Upravnog odbora SKZ-a zahtevajući korišćenje prostorija za sastančenje, budući da je UKS odavno u apstinencijalnoj krizi, ne čisti se i bazdi na prošlost. Vladimir Kecmanović, čovek kome ni Miljenko J. nije odoleo, jedini pisac među grupašima, pokušao je da javnosti dodatno objasni kako stvari stoje.

Poput Andrićevih kasablija, izuzetih iz tokova savremenosti, on sedi na svom ćepenku koji se zove „Pogled sa strane“ i meditira naglas o srpskom udesu i najezdi onih koji bi da se okoriste, bilo da se radi o Kišovim prijateljima ili ljudima drukčijeg poetičkog i ideološkog usmerenja od njegovog. A kada se u njegovom vidokrugu pojave ti mrski drugi, onda Kecmanović u stanju kafanskog amoka kreće da proizvodi svoje kolumne.

Da je reč o jednom od najisključivijih mlađih pisaca, pokazalo se i prilikom njegovog gostovanja u „Utisku nedelje“ kada je (sasvim emirovski) izjavio da nikada više ne bi otišao u Sarajevo, i da, štaviše, od tog grada zahteva izvinjenje. Kada ga je kasnije sarajevska koleginica Melina Kamerić u „Stanju nacije“ (Kako lepo ime za jednu emisiju, verovatno misli Kecmanović) pitala zašto i svojoj raji nije rekao šta im se spremalo kada je napuštao Sarajevo, tatin sin je insistirao na svojoj uvređenosti koja je podrazumevala da on ni tada kao ni danas njima nema štada objašnjava.

I na kraju, slučajan susret sa Betonom u Politikinom dodatku doveo je Kecmanovića do rastrojstva. Ogorčen, on je priznao da se slaže sa profesorom Mihajlom Pantićem po kome je srpska književna scena danas razorena kriptoideološkim podelama. (Eh, eh, sve je bilo mnogo lepše u mladosti, politike ni od korova, a estetizovane novobeogradske ledine na sve strane...) Pri tome, Kecmanović mu iz prve klupe suflira, „potkazujući“ bandite koji su razbili prozor na rahmetli Pavićevoj kući. A onda dodaje da je to učinio Beton i to iznoseći, zaboga, vlastite, uniformne ideološke stavove. Sada ja moram da priznam kako se s ovom konstatacijom u potpunosti slažem. Beton zaista iznosi isključivo vlastite stavove koji su uniformni (u značenju stava koji se ne menja u obliku i naravi, koji je nepromenljiv, stalan) i dakako ideološki u meri u kojoj su svi stavovi, pa i Kecmanovićevi, zapravo ideologizovani pozicijom s koje se govori. I to bi on kao „ozbiljni literata“ trebalo da zna. Međutim, on ne samo da za takve stvari ne mari, već i sa stilom i značenjem reči ne stoji baš najbolje. On je, naime, hteo da napiše da Beton iznosi iskonstruisane i uniformisane (tj. militarizovane ili militantne) stavove koji imaju više veze sa politikom nego s poetikom. Ali da bi se ovo reklo, potrebno je mnogo više od kafanskog nadahnuća koje su njegovi i Pantićevi šumari praktikovali tokom rata. A kada smo već kod reči, trebalo bi se setiti još jednog značenja reči šumar. Naime, ratne okolnosti su građanima opsednutog grada podarile novo značenje te do juče tako jednoznačne reči. Šumari su u sarajevskom ratnom žargonu označavali pripadnike Karadžićeve vojske, koji su sa raznih šumskih čuka, u jeku najveće rakijske revolucije, granatirali Sarajevo. Možda je ovo značenje imao u vidu profesor univerziteta kada je naveo vic o šumaru, mada sumnjam, jer takve stvari u Beogradu ne prolaze. Dok topovska literatura gruva li gruva.

Saša Ilić

-------------------------------------------------------------

Književnost, fabrika za proizvodnju lepote

Ne pristajemo da pisce delimo na „napredne“ i „nazadne“, niti da se izvinjavamo kada kažemo Crnjanski, Nastasijević, Rastko ili zato što pišemo na srpskom jeziku. Ne želimo da sahranjujemo žive pisce, kao što čine oni za koje je književnost samo prostitutka ideologije – pišu pripadnici P-70

U Srbiji se obično usled lenjosti duha, ali i najprizemnijeg opurtunizma, ljudi pa i grupe obično etiketiraju pre nego što kažu i jednu jedinu reč. Tako smo i mi članovi grupe P-70, odmah proglašeni političkim istomišljenicima, jer to zahteva najmanje intelektualnog napora. P-70 nije grupa političkih istomišljenika. Mi smo, kako je to primetio novinar Politike, „vruhunski individualci“, dakle umemo da mislimo i ne delimo o svemu iste stavove.

Pa zašto smo se onda organizovali?

Organizovali smo se zato što smo se složili da u ovakvoj Srbiji književnost nije, za razliku od drugih država u regionu, prihvaćena ni kao elementarni sastojak nacionalne kulture, ni kao normalan činilac javnog života. Organizovali smo se jer ne pristajemo da naša književnost bude puko sredstvo u propagandnom ratu, ne pristajemo da pisce delimo na „napredne“ i „nazadne“, niti da se izvinjavamo kada kažemo Crnjanski, Nastasijević, Rastko ili zato što pišemo na srpskom jeziku. Organizovali smo se jer ne želimo da sahranjujemo žive pisce, kao što čine oni za koje je književnost samo prostitutka ideologije. Organizovali smo se jer ne želimo da pišemo samo ono što može da se proda ili samo ono što može da uspava. Sakupili smo se jer smo pristali da krenemo na put književnog dijaloga i susreta sa čitaocima; od Subotice do Niša sve do Herceg- Novog, jer ne želimo da gledamo mrtve gradove bez knjižara, u kojima je reč stranac, a slika sa TV ekrana jedini domaćin. Ne delimo mišljenje da niko ništa ne čita i ne prihvatamo da književnost nema nikakvog značaja.

Zajedno smo jer delimo isto osećanje književnosti: za nas ona nije fabrika za proizvodnju lepote, nezainteresovana za bilo šta drugo. Za nas, ona je poslednje pribežište istinske demokratske svesti koja podrazumeva ukrštanje različitih ideja i različitih slika sveta, kako bi se u tom kolopletu pojavilo nešto što se nigde drugde izvan književnosti ne bi moglo pojaviti.

Nazovimo to Duhom vremena.

Nismo skloni da književnost koju pišemo potčinjavamo ni lobi-grupama, ni politici, ni tržištu, ali želimo, a neki od nas su to već i učinili, da i politiku i tržište i recentnu istoriju i blisku budućnost, učinimo temama naše proze jer smo uvereni da književnost zna više, pošto je slobodnija od svih drugih načina izražavanja. Naša književnost je upućena onima koji ne pristaju da budu degradirani u armiju beslovesnih potrošača sa razvijenim pavlovljevski refleksom: kada se nešto pojavi na ekranu, da to odu i kupe, kada im se nešto kaže, da u to i poveruju.

Zato naša književnost, koristeći najrazličitije moguće poetike, ipak teži jednom: umesto da gradi stereotipe, želi da ih dovodi u pitanje, umesto da svet posmatra kao zbir očiglednosti, ona ga vidi kao niz znakova koje treba tumačiti ili, ako hoćete, čitati. Naša književnost ne želi da se služi orvelovskim novogovorom, niti mi želimo da budemo u krdu samo zato što je u njemu toplo. To ne odgovara našem čulu mirisa. Naša književnost, uz sve moguće razlike, želi da postavi pitanja koja se ne smeju postaviti, da detabuizira naš kulturni prostor i konačno jednom stvori prostor za slobodno mišljenje i izricanje tog mišljenja, jer smo nekako uvereni da to znači reč demokratija.

Stoga: nismo koterija, ne predstavljamo nikoga, niti smo grupa za pritisak. Zajedno smo jer smo uvereni da je sloboda stvaranja i mišljenja izvan političko-tržišnih ograničenja, neminovni preduslov za najšire moguće shvaćenu slobodu.  

Vladimir Kecmanović
Slobodan Vladušić
Nikola Malović
Dejan Stojiljković
Marko Krstić

------------------------------------------------------------

Udri po izvođaču radova

Povodom teksta „Pivo i vinjak se na putu ne mešaju“, „Politikin” Kulturni dodatak, 28. novembar 2009.

„Svest o legitimnosti svih poetika ali i o apsurdnosti okupljanja na osnovu političkih afiniteta jesu dva od nekoliko naših osnovnih i jedinih postulata”, kaže Vladimir Kecmanović u odgovoru na tekst „Pozor: Beton i proza na putu”, objavljen u Kulturnom dodatku 21. novembra. On nastupa kao predstavnik književne grupe koja je nedavno formirana. Pošto sam, kao glavni podizvođač radova u pomenutom tekstu, po Kecmanovićevoj proceni, izneo „prilično krupne nejasnoće”, sa čime se nikako ne slažem, valja da objasnim tako da slavnom mladom piscu bude jasno.

I drugima kojih se, možda, to tiče.

Da krenemo od niza nelogičnosti, ili nejasnoća, u Kecmanovićevoj gorepomenutoj tvrdnji. Meni deluje kao da Kecmanović hoće da obesmisli postojanje grupe pisaca čiji je član, a da ista nije sastavila ni mesec dana postojanja. Jer, ako su sve poetike legitimne i ako je okupljanje na osnovu političkih afiniteta apsurdno, a to su osnovni postulati grupe, onda i samo formiranje grupe predstavlja besmisao, suvišnost. Tako izgleda tvrdi Kecmanović.

Dakle, oni se ne okupljaju oko poetike. Ako svaki pisac u grupi gradi karijeru na osnovu svoje izrazite individualnosti, zašto oni uopšte nastupaju zajedno? U proglasu grupe jasno piše da njih ne povezuje apsolutno ništa, osim pomalo nebitne činjenice da su svi rođeni u sedamdesetim godinama prošlog veka. Opet, isto pitanje, zašto se uopšte okupljate? Izgleda da za to nema nikakvog razloga, opet načelno tvrdi Kecmanović.

Dalje, autoru knjige „Top je bio vreo”, zasmetala je analogija sa posleratnim književnim pokretima u dvadesetim godinama prošlog veka. Zašto? Pa i tada su se u okviru jedne grupe, i to mnogo veće i iz sadašnje perspektive, mnogo značajnije, okupili najrazličitiji stvaraoci, sve sami individualci. Čak i jedan Stanislav Vinaver.

U čemu je, onda, smisao činjenice da se pisci, koji nemaju ništa zajedničko, okupe u nekakvu grupu? Da li su se mladi srpski pisci okupili da bi se bolje predstavili, pozicionirali na srpskoj sceni? Neko bi rekao, izreklamirali. Inače međusobno nemaju nikakve veze, niti postoji bilo kakav motiv za stvaranje grupe. To kaže i sam Vladimir Kecmanović.

Ne znam da li je iz teksta jasno, ali ja im u marketingu, očigledno, svesrdno pomažem. Uostalom, tome novinari i služe. Jedino što su, možda, mladi pisci iz grupe P-70 isuviše zaokupljeni sobom, kako mladost nalaže, pa ne znaju da kažu „hvala na ustupljenom prostoru”. Moguće je da to nije u skladu sa pravilima marketinga. Buka je u modi. Međutim, kao što reče Mihajlo Pantić, vreme će pokazati da li nečija knjiga vredi.

P. S. Izvinjavam se ostalim članovima književne grupe P-70 koji nisu pomenuti – i reklama ima svoje granice. I da, Beton jeste nekakva književna grupa. Šta god ja ili vi mislili o njoj.

Stanko Stamenković