Uticaj moćnog komšije

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, decembra – Betesda je tipična američka „saburbija”, rezidencijalno predgrađe sa lepim kućama, drvenim ili od cigle i kamena, u ambijentu raskošnog zelenila, uređenim travnjacima i – da ne zaboravim – po dva automobila ispred svake garaže.

Za tri meseca, koliko sam u blizini, nisam međutim uspeo da upoznam nijednog komšiju: po naselju šetam pre podne, u radno vreme, kada su svi tamo gde zarađuju da bi svoje kuće i automobile mogli da otplaćuju. Jer standard američke srednje klase je uglavnom pod hipotekom; za sve što se poseduje dospevaju redovne mesečne rate.

U Betesdi, koja je predgrađe američke prestonice, impresionira ono što je odlika i drugih naselja: savršen urbanistički red. „Divlja gradnja” ovde je nepoznat pojam, ne zbog toga što je stroga kontrola vlasti – nego zbog komšija. Ako bi neko i pokušao da napravi nešto što bi štrčalo, ne bi ga u tome zaustavile inspekcije, nego susedi. Jer svaki poremećaj urbanističkog sklada umanjuje vrednost njihove imovine – a imovina, to je ovde svetinja.

Svako naselje zato ima svoja pravila koja su sa jedne strane definisana u „zoningu”, zvaničnom prostornom planu, a sa druge u pravilima udruženja stanovnika naselja, koja su obično doneta nekad davno konsenzusom – i samo jednoglasnošću mogu i da se promene.

Iako je komšijska sloga reklo bi se preovlađujuća, nisu međutim retki ni nesporazumi suseda. Oni nastaju onda kada nešto treba promeniti s idejom da je to za opšte dobro, kada se obično stvore dva tabora, pri čemu je jedan „za”, a drugi „protiv”. Onda nastaje dugotrajno natezanje koje dobija neobične obrte kada se na čelo zagovornika ili oponenata stavi neki komšija koji je moćan ili slavan, ali u svakom slučaju poznat.

Nije naime svejedno da li će se pred lokalnim vlastima, da odbrani ili da zaustavi neki projekat, pojaviti običan građanin ili poznata „faca”. U prvom slučaju reći će uljudno hvala i nastaviti sa naumom, a u drugom se sve izvodi „po propisima”, što ceo slučaj može da otegne godinama.

Srpska zajednica u Vašingtonu je tako tek posle višegodišnjeg ubeđivanja suseda u elitnom kraju raskošnih „estejta”, velikih imanja, prošle nedelje uspela da dobije saglasnost da kupljenu kuću građevinski preuredi u pravu crkvu, iako je odmah do nje slična „božija kuća”. Razlog: na tom hramu je po oceni komšija suviše veliki zvonik, što se nije baš svima dopalo. Trebalo je zato mnogo diplomatije da se uvere kako Srbi neće uraditi nešto slično.

Ovih dana aktuelan je drugi komšijski zaplet, upravo u Betesdi: jedan preduzetnik je zatražio dozvolu da napuštenu kuću u Bulevaru Mekartur, u kojoj je godinama bila lokalna bakalnica, pretvori i nešto elitniju trgovinu. To međutim ne odgovara komšiji Ronu Nesenu, bivšem sekretaru za štampu Bele kuće, koji je uzeo advokata da bi sprečio ovu promenu.

Senator Maks Bakus se pak pobunio protiv namere gradskih vlasti da asfaltom pokriju odavno nekorišćene tramvajske šine i kaldrmu u njegovoj ulici u istorijskoj vašingtonskoj četvrti Džordžtaun – i kaldrma i šine su još tamo.

Predsednik najuticajnije organizacije za građanska prava „obojenih” Džulijan Bond usprotivio se postavljanju noćnog svetla na bejzbol terenu u parku nedaleko od njegove kuće u naselju Čevi Čejz – i reflektora tamo još nema.

U naselju Frederiksburg komšije su se podelile u dva tabora oko zahteva „Volmarta” da u njihovom kraju izgradi svoj megamarket, pri čemu jedan predvodi bivši glavni tužilac Edvard Mec, a drugi holivudska zvezda Robert Dival.

Kad je nedavno pokrenuta inicijativa da se napravi trotoar u ulici Spring Hil, proces je uspeo da zaustavi komšija čije su pregovaračke moći dokazane i kad su ulozi bili mnogo veći: bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski.

Zašto bi inače nekome smetao trotoar? Pa umanjuje ekskluzivnost: pešaci bi dobili priliku da zaviruju u bašte i prozore žitelja naselja kojima nije do toga.

Pišući nedavno o problemu komšijskih nesporazuma, „Vašington post” je citirao advokata Fila Feolua, koji se specijalizovao upravo za ovakve sporove. On ima jednostavno i uverljivo objašnjenje zašto su ovakvi slučajevi češći u vašingtonskim predgrađima nego drugde: glavni grad ima najveći broj VIP („vrlo važnih persona”) po glavi stanovnika. A kad se nečemu usprotive kongresmeni, šefovi njihovih kabineta, ambasadori... birokrate se počešu po glavi.