Do 2035. na planeti 200 miliona „klimatskih" izbeglica

Svetu preti novi talas izbeglica – begunaca od klimatskih katastrofa. Ukoliko se ništa radikalno ne promeni u odnosu čoveka prema prirodi, do 2035. godine na planeti će živeti najmanje 200 miliona ovih „klimatskih” izbeglica. Pomenutu, gotovo apokaliptičnu procenu, saopštila je jedna nemačka fondacija za zaštitu životne sredine iz Ludvisburga pozivajući se na obimna istraživanja dosadašnjih posledica „udara” na klimu i novih naučnih prognoza.

Ukoliko bi ova nova armija izbeglica bila podeljena na države koje najviše „prljaju” planetu, najveći broj – 44 miliona – morali bi drugi dom da dobiju u SAD. Tek nešto manje, 38 miliona, „rezervisano” je za Kinu, a daleko zaostaje Nemačka, koja bi trebalo da primi šest miliona izbeglica.

Uoči svetskog samita o klimi – od 7. do 18. decembra u Kopenhagenu – naučnici i borci za zaštitu životne sredine krenuli su u veliku ofanzivu. Dramatična upozorenja, poput ovog iz Nemačke, i apeli stižu iz svih krajeva ugrožene planete, ali je potpuno neizvesno koliko će doprineti da se svetski lideri dozovu pameti.

Predstojeća međunarodna konferencija – pod okriljem UN – u glavnom gradu Danske biće zaista svetski samit. Organizatori očekuju dolazak više od stotinu predsednika i premijera. U poslednjem trenutku izmenjen je i program posete predsednika SAD, Baraka Obame, Kopenhagenu. Umesto ranije najavljenog kratkog prisustva na otvaranju konferencije, američki predsednik boraviće u danskoj prestonici na kraju svetskog samita. Ovoj promeni daje se suštinski značaj jer su upravo poslednji dani dosadašnjih konferencija o klimi davali poneki konkretni rezultat.

Od samita u Kopenhagenu očekuje se, u prvom redu, da ponudi novi dogovor o dozvoljenoj emisiji štetnih gasova. Kao što je poznato, na trećoj po redu svetskoj konferenciji o klimi održanoj krajem 1997. godine u japanskom Kjotu, prvi put su dogovoreni neki konkretni zadaci u zaštiti čovekove okoline. Tada je usvojen protokol koji je predvideo da industrijski razvijene države, od 2008. do 2012. godine, smanje za 5,2 odsto emisiju štetnih gasova u odnosu na 1990. godinu.

Kako važnost pomenutog protokola iz Kjota veoma brzo ističe, neophodno je da se već sada postigne planetarni dogovor o tome šta i kako posle 2012. godine. I tu već nastaju veliki problemi. Postoji, naime, nekoliko tabora: SAD, EU, velike zemlje u razvoju (Kina, Indija, Brazil, Indonezija, Južnoafrička Republika) i ostale zemlje u razvoju koji na veoma različite načine vide budućnost akcije za zaštitu klime na planeti. Zajedničko pitanje u sve četiri različite strategije je, međutim, isto: ko će platiti borbu za zdraviji život čovečanstva.

Upravo na tom pitanju „pao” je i nedavni sastanak ministara finansija Grupe 20 (održan u Škotskoj) koji je zapravo trebalo da postavi temelje za uspeh predstojećeg samita o klimi u Kopenhagenu. Ministri finansija uspeli su da u završni dokument ubace samo frazu da je potrebno obezbediti „bogat i pouzdan fond za finansiranje sporazuma o klimi”. Kada se tome dodaju činjenice da su SAD, na primer, godinama „minirale” protokol iz Kjota, a da danas Kina i Indija izbegavaju da prihvate neke čvrste obaveze, jasno je koliko zapravo „težak zadatak” očekuje učesnike samita u Kopenhagenu.

Vreme planeti ističe, a zagovornici odgovornijeg odnosa prema prirodi upozoravaju da bi i neki kompromisni dogovor na samitu bio zapravo, veliki neuspeh.

„Klimatske promene su nešto protiv čega se ne možete boriti političkim kompromisima”, izjavio je britanskom „Gardijanu” američki istraživač Džejms Hanzen. „Ovaj problem je sličan borbi protiv ropstva ili nacizma. Zamislite šta bi se dogodilo da su se Abraham Linkoln ili Vinston Čerčil zadovoljili da ropstvo ili nacizam budu smanjeni za 40 ili 50 procenata”.