Azbuka naših nerazumnosti

Po formi rečničko delo, najnovija knjiga Bojana Jovanovića „Rečnik javašluka”(„Prometej”, Novi Sad, 2009), zapravo je zbirka ogleda posvećenih osvetljavanju mnogih a, pre svega, iracionalnih, tamnih karakteristika mentaliteta savremenog srpskog naroda.

Knjiga „Rečnik javašluka”, koju čine pedeset ogleda, nastala je izborom od niza kolumni što ih je ovaj naš marljivi antropolog neumorno ispisivao u „Politici” i „NIN”-u nekoliko prethodnih godina o aktuelnim pojavama našeg društvenog života. Ovi izabrani ogledi, kritički osvrti i zapisi otkrivaju naše mentalne navike i kolektivne obrasce mišljenja i ponašanja.

Nova knjiga dr Jovanovića u tesnoj je vezi sa prethodnom knjigom „Prkos i inat”, u kojoj je jedan od ogleda posvećen javašluku, ali i sa drugim njegovim delimačija je tema sklop karakterističnih crta mentaliteta našeg naroda.

Autor „Rečnika javašluka”razmatra mnoge, naizgled trivijalne, pojave koje čine kulturu naše svakodnevice (vašar knjiga, buvljak, vidovdanski mit, bacanje cipela, novogodišnji koncert), da bi dubinskom analizom dospeo do dubljih struktura i dinamičkih sila mentaliteta kolektiva koji proizvodi tu kulturu. Kao rezultat njegovog tumačenja ove konkretne, prividno banalne pojave – autobus, cipele, vašar, TV vidovnjaci – sagledavamo u novoj svetlosti kao metafore našeg života, naše kulture i naših naravi.

Javašluk je turcizam koji označava „spor, polagan rad i životni ritam”, kaže Jovanović, a u Škaljićevom rečniku turcizama, ova reč doslovno znači: „sporost, lenjost; nemarnost; neodlučnost”. U širem smislu koristi se u značenju rasula, nereda, nemara, aljkavosti, lakomislenosti, anarhije. Javašluk, kaže Jovanović, nije neka urođena, nepromenljiva osobina nacionalnog karaktera, nego je „stanje svesti“, koje se obrazuje pod uticajem osobenih socio-kulturnih činilaca. 

Javašluk se ispoljava u mnogim navikama, obrascima ponašanja i mišljenja, a povezan je i sa drugim, srodnim osobinama koje čine karakterističan mentalni sklop naših ljudi. Javašluk se, recimo, lepo vidi u saobraćajnoj nekulturi (kršenje saobraćajnih propisa, nemarno parkiranje, prebrza vožnja, agresivnost, primitivno ponašanje itd.).

Sa javašlukom su povezane i neke druge naše neslavne osobine kao što je samovolja, čuveni ćef, prenaglašeni inidividualizam, bahatost. Vozač autobusa koji grubo nameće svoju volju (izbor muzike, gde će se i kada stati itd.), zgodan je primer bahatosti i osionosti svakog onog ko ima i makar i mrvu vlasti u bilo kom domenu. Turcizam ćef ili ćeif, a što znači „hir, samovolja, raspuštenost”, takođe je jedna od paradigmatičnih odlika našeg mentaliteta. Uraditi nešto iz ćefa, znači „iz besa, iz hira, iz bezobzirnog, ličnog zadovoljstva” uraditi nešto što je suprotno utvrđenim pravilima ponašanja (od zakašnjavanja, bacanja đubreta po ulici, dizanja noge na sto pa sve do menjanja zakona po meri jednog čoveka!), čime pojedinac pokazuje svoju moć i samovolju. Naš čovek uživa da kaže tako mi se ćefnulo, tj. „tako mi se htelo, tako hoću, tako volim”. Na kraju ove „odrednice”, autor kaže: „Identičan hirovitom ponašanju paganskih bogova, ćef je ogledalo ćudi i naravi pojedinca koji time potvrđuju živo i neprevladano paganstvo u svojoj duši” (str. 232).

Autor „Rečnika javašluka” bavi se u ovoj, ali i u drugim svojim knjigama, jednom kod nas nedovoljno istraženom, a veoma važnom oblašću koju bismo mogli nazvati etnopsihopatologijom, dakle, izučavanjem onih nepriznatih, tamnih, patoloških tendencija i odlika u ponašanju i mentalitetu našeg naroda. Naravno, ove crte i obrasci ponašanja nisu urođene, genetski nasleđene, nego su rezultat određenog sklopa istorijskih, društvenih i kulturnih okolnosti. Bojan Jovanović svojim lucidnim analizama razotkriva da se ispod površine našeg savremenog, racionalnog i prosvećenog čoveka, skriva u dubini jedan drugi, arhaičan čovek kojim upravljaju primitivne predstave i iracionalne strasti.

Dobro poznavanje odlika mentaliteta sopstvenog naroda, a posebno onih koje ne priznajemo, neophodno je ako hoćemo da shvatimo neke apsurdne pojave u našem aktuelnom društvenom, političkom i kulturnom životu.To je bolno, ali bez hrabrog suočavanja sa neprijatnom istinom o sebi samima, bez upoznavanja vlastite kolektivne senke nema ni duhovnog sazrevanja pojedinca, a ni napretka društva.