ŠTA NAS ČEKA NA PUTU DO ČLANSTVA

Odmrznut je Prelazni trgovinski sporazum, od sredine sledeće godine možda će početi ratifikacija SSP-a, a možda ćemo uskoro da podnesemo molbu da nas prime u EU. Na krilima nespornih uspeha koji se zovu „beli šengen” i Privremeni sporazum, naši evrooptimisti će želeti da pridobiju još veću podršku javnosti. I onda će se u istraživanjima javnog mnjenja ponovo postavljati pitanje: „Ukoliko bi se danas održao referendum o pristupanju EU, kako biste glasali?”.

Mislim da su daleko značajniji odgovori na drugo pitanje: „Šta je to što mislite da će pristupanje EU doneti vašoj zemlji?”. To je, u stvari, pitanje: zašto ste vi za ulazak? Prema rezultatima „Galupovog balkanskog monitora”, ljudi u Srbiji slobodu putovanja (kretanja) stavljaju na prvo mesto, čak 93 odsto. To pokazuje koliko nam je teško pao kavez koji smo dobili. Nadalje, to pokazuje koliko su deplasirani komentari da ljudi u Srbiji nemaju para da putuju pa je svejedno da li to mogu. Sloboda putovanja, očigledno znači ljudima u Srbiji mnogo.

Drugo je očekivanje da će ulazak u EU doneti konkurenciju na domaćem tržištu, odnosno da će domaći preduzetnici biti izloženi većoj konkurenciji (75 odsto). Izgleda da je ljudima u Srbiji dosta nacionalnih šampiona i kampanja „kupujte domaće”. Tri četvrtine ispitanika bi da konkurencija iz EU oduva one koji ne mogu da je izdrže.

Treće, za ljude u Srbiji članstvo u EU znači „više privrednog razvoja” (šta ja mogu, tako je glasio ponuđeni odgovor) sa 71 odsto. Dakle, posle decenijskih eksperimenata sa različitim privrednim sistemima izgleda da je ljudima u Srbiji postalo jasno da je tržišna privreda (onakva kakva postoji u zemljama EU) ono što donosi privredni razvoj i prosperitet.

Kako stojimo u pogledu ova tri cilja? Prvi je već u velikoj meri postignut bezviznim režimom, jedino što treba voditi računa o striktnom pridržavanju svih preuzetih obaveza. Druga dva u vezi su sa ekonomskom integracijom u EU i ozbiljnom privrednom reformom kod kuće. Nijedan od njih nije vezan za članstvo kao takvo. Svakako da članstvo predstavlja moćni podsticaj za te reforme, ali one mogu da se sprovode i ne čekajući pregovore o članstvu. Za to je potrebno političko umeće da se biračkom telu bolne mere predstave kao nešto što se čini da bi se došlo do „više privrednog razvoja”. Vidim da je počelo sa objašnjavanjem da nas čekaju „znoj i suze”, što je dobar znak. Jedino što treba uraditi par stvari koje će tim rečima dati verodostojnost.

Šta nas čeka na putu do članstva (ukoliko do njega uopšte i dođe)? Hapšenje neću da pominjem – valjda nema potrebe. Čeka nas finalni status Kosova i Metohije. Upravo tako, koristim formulaciju koja je bila u opticaju pre tri godine, kada je pokrenuta poslednja faza pregovora. Šta je to finalni status? Ne znam odgovor u pogledu sadržaja, ali to je svakako status na koji će Srbija da pristane. Koliko će trajati dok se do toga dođe? Videćemo! Ukoliko se realizuje strategija Ministarstva spoljnih poslova (ponovo pregovori), to može da potraje godinama, možda i decenijama. I u svemu tome će se igrati različite „principijelne” evropske politike, ali malo je verovatno da se članstvo može očekivati bez rešenog finalnog statusa Kosova i Metohije.

Otvara se i drugi problem: Bosna i Hercegovina, odnosno Republika Srpska. Nije problem u politici ili retorici Milorada Dodika, problem je u inherentnoj nestabilnosti te „državne tvorevine” i nepostojanju svežeg razmišljanja međunarodne zajednice. A neko iz evropskog dela te zajednice može da se zapita u kojoj meri i na koji način Srbija može i treba da utiče na bosanske Srbe, na Dodika, ili ko će već biti na tom mestu, pa da se i sve to veže za naše članstvo.

Takođe, i možda najvažnije. Umor od proširenja nije prošao stupanjem na snagu Lisabonskog sporazuma. Izbor najviših zvaničnika EU, „harizmatična” ličnost novog predsednika i „bogato diplomatsko iskustvo” nove ministarke spoljnih poslova pokazuju da oni koji su ih postavili ne žele da se bilo šta promeni već da u svim ključnim pitanjima i dalje odlučuju zemlje članice, naročito one velike, koje su umorne od proširenja. A nema naznaka da taj umor prolazi.

Shodno svemu tome, Srbija treba da se usredsredi na oblast ekonomske integracije u EU. Drugim rečima, na sve ono što je potrebno da se od domaće privrede napravi prava tržišna privreda, kako bi se uživale blagodeti konkurencije, kako bi se privukli investitori i kako bi bilo „više privrednog razvoja”. Joooj, koliko tu ima posla!

predsednik CLDS-a, profesor Pravnog fakulteta BU