Istorijski izveštaj

Treba imati razumevanja za ovakvu vladu. Njen „koalicioni organizam” nije u stanju da uvek nastupa ravnomerno i sa istim ciljevima. Zato izgleda da glava gleda na jednu stranu, leva ruka vuče nalevo, desna grabi nešto gore, jedna noga ide napred, druga nazad, a truplo se vrti oko sebe. Međutim, to ne sme da bude prepreka. Vlada je nešto radila u ovih godinu dana i koliko god da je bilo grešaka, samosaplitanja i šizofrenog udaranja po sebi, neki rezultati njenog delovanja su uočljivi.

Vlada je pokazala da je ponosna na svoj evropski put i ispunjavanje plana sa tog puta. I mi, građani, takođe, treba da budemo ponosni i da se osećamo lepo, bez obzira na radikalsku poskočicu „dajte nam kanalizacije a ne liberalizacije”. Slobodan protok ljudi i robe bez carina pokazaće se u narednim mesecima i godinama kao nepovratan proces poboljšanja uslova života u Srbiji.

Da li će i kako to neko naplatiti na izborima zanimljivo je ali ne ključno pitanje. U široj slici, svi dobijaju i to je deo one DOS-ovske poskočice s početka veka gde „mi pobeđujemo, svi dobijaju”.

Da li ima nečeg višeg od dobre marketinške poruke koju je moguće izvući iz ovakvih događaja ili će se sve svesti na oglašavanje u kampanjama?

Rekli bismo da ima, ali ga vlada na neki način ignoriše, možda čak puca sebi u nogu (onu koja grabi napred), a to je izveštaj Državne revizorske institucije predstavljen javnosti pre nepune dve nedelje. Kada se bude pisala nekakva politička istorija razvoja institucija u Srbiji 27. novembar će biti veoma važan, nešto kao „Bostonska čajanka” koja se smatra početkom velike revolucije, ali onda kada se desila prepoznalo je samo nekoliko „bostonlija” koji će docnije učestvovati u „pravljenju” SAD.

Dakle, medijski neeksponirani državni revizor Sretenović je doneo dokument na 160 i kusur stranica predsednici Narodne skupštine u kome se meri način na koji su pojedine institucije raspolagale narodnim novcem. Posle toga nastala je frtutma umesto aplauza i pohvala.

Mediji i političari, koji ih posredno kontrolišu i bacaju s vremena na vreme krv na njihovo pero, počeli su da nam javljaju kako se vidi da su pojeli milion ćevapa, kako su kupovali novine princu Aleksandru, kako su fantomske kompanije održavale stelt kompjutere po ministarstvima i slično.

Ministri su bili oprezni i pre nego što je bilo ko ozbiljno progovorio o značaju izveštaja počeli su da se „vade”, da odgovaraju ili ne odgovaraju na „prozivke”, navodeći prvo da nisu to radili, a onda i da DRI nije relevantno mesto sa kojeg je moguće uputiti kritike onima koji su mesto u vladi zaslužili borbom na izborima. O, da, DRI jeste relevantno mesto, jeste ta institucija, ona se bavi fiskalnim računima, fakturama, nabavkama, to je taj bezvezni nevidljivi svet sa digitronima i računovodstvenim metodologijama. Oni, zakon kaže, to rade. Mediji sada hoće da Sretenović hapsi, da prijavljuje, a za njega je verovatno najbolje da se drži digitrona, metodologija i računovodstvenih standarda. Mediji hoće ostavke, kao da smo mi Japan. Ili Velika Britanija. Za sve to treba vremena, a za početak je dovoljno shvatiti važnost događaja od 27. novembra.

I svi mi, zajedno sa vladom, treba da budemo ponosni što smo prisustvovali rađanju nečega što će nam pomoći da živimo u uređenijoj zajednici. To rađanje, kao i svako drugo, prolazi uz galamu, krv, suze, ali je važno da se dogodilo. Pogledajte izjave i videćete da je u zaštitu novorođenčeta stao predsednik Tadić, poverenik Šabić i nešto civilnog sektora. Vladajuća većina zapušila je usta parlamentu najavljujući raspravu o ovom dokumentu za rano proleće 2010. Ono što sebe naziva opozicijom izbacuje sebe iz ozbiljne igre služeći se poštapalicom „držt’e lopova”, argumentacijom kojom se ruše institucije. A parlament je prvi put dobio oruđe za sprovođenje svoje kontrolne funkcije koja je značajna koliko i zakonodavna, ma šta o tome mislili u DSS-u i G17 plus.

Vlada i njen oprezni šef Cvetković ostali su šizofreniu nastupu kao i do sada i možda je trenutak da se premijer izjasni i time nedvosmisleno stane u odbranu institucija čiji dobar rad ide na konto uspeha kabineta koji predvodi.

Onda bismo i mi tražili manje krvi.

novinar