Preleteše "tice lastavice

Bojan
Pijanista Bojan Zulfikarpašić (Beograd, 1968) jedan je od najuspešnijih naših džez muzičara svih vremena. U Francusku je otišao 1988. godine u potrazi za većim izazovima od povremenih angažmana u Big bendu RTS i nastupa u klubovima. Po završetku akademije brzo je ostvario briljantnu solo karijeru: posle niza najprestižnijih nagrada u Francuskoj, 2005. godine izabran je za najboljeg džezera Evrope. Sedmim albumom „Humus“ debituje pod okriljem koncerna Emarcy/Universal. Predstavlja novi sastav Tetraband, sa fascinatnim Džošom Rozmenom (trombonom), kao glavnim solistom, i novim ritmičarima (Rut Goler – bas-gitara, Sebastijen Rošford – bubnjevi). Ranih inspiracija Balkanom ima samo u tragovima – ovo je prava „američka ploča“, sa jasnim izlivima besa svojstvenim njujorškoj avangardi („Greedy /In Goods We Trust/“) i evropskim emocijama (Francuska, Balkan, Skandinavija) kao simpatičnim začinima. Takođe, ovo je „muzičarska ploča“, u smislu da se i Rozmen i Zulfikarpašić razmeću tehnikom, a ipak ne zatrpavaju, već samo sviraju neobuzdano, neštedljivo, duhovito i napadački. Lepa iznenađenja predstavljaju ritmovi Nju Orleansa (ali – zar nije taj beat najbliži onom uz koji je Bojan rastao?) i elementi roka (isto – svirao ga je pre džeza). Prihvatajući nove izazove, Bojan pametno razvija svoj opus, odbijajući da preživljava od stečene slave.

Srđan
(/slika2)Srđan Ivanović (bubnjevi) rođen je 1983. godine u Sarajevu. Otac Vojislav, jedan od najboljih ex-YU gitarista, preneo mu je ljubav prema muzici. Vihor rata odveo ga je 1992. godine u Grčku, pa u Holandiju, gde je u akademskoj sredini ostvario brojna prijateljstva i početkom 2008. osnovao Blazin’ Quartet, sa vršnjacima iz Rumunije (Aleks Simu – tenor-saksofon, klarinet), Švedske (Mihael Rerbi, trombon) i Bugarske (Mihail Ivanov, bas). Nagrada za najbolji bend na prestižnom konkursu Dutch Jazz Competition otvorila im je put do prvog albuma „Finding A Way“ (Challenge Records, 2009), čije su objavljivanje proslavili radno – na finalnoj večeri džez takmičenja Evropske radiodifuzne unije. Tražeći svoj put, trojica mladih balkanskih umetnika, prirodno, oslobađaju sopstvene korene, ali ih i uspešno kontrolišu, u želji da melodije i ritmove sa kojima su odrastali ukrste sa jezikom džeza i (diskretne) elektronike. Skandinavska crta je značajna – Redbi lepo tumači „nove džez koncepcije“ Bugea Veseltofta („Moon Over Kijkduinstraat“), ili piše lament Esbjornu Svensonu („Winter Waltz“). Ivanovićevu autorsku kompetenciju najbolje manifestuje numera „Emina“, u kojoj je, inspirisan istoimenom Šantićevom pesmom i sevdalinkom, samo uhvatio adekvatnu emociju stvarajući autentično muzičko delo.

Irina
(/slika3)Irina Karamarković (vokal) rođena je u Prištini. U porodici sa dugom muzičkom tradicijom otkrila je zapise slavnog muzikologa Miodraga A. Vasiljevića (zbornik „Kosmet“), zaspalih da posle više od pola veka ožive srcem mlade pevačice. U međuvremenu, Irina je pevala rokenrol i osluškivala džez, upisala Filozofski fakultet u Beogradu, da bi se u potrazi za svojim pravim „ja“ obrela na audiciji u džez školi u Gracu, 1997. godine. Primljena je i diplomirala na Mingusu. Učešće u mjuziklu „The Black Rider“ preporučilo ju je za Sandi Lopičić orkestar – prvi koncert imali su tri dana po početku bombardovanja njenog rodnog grada. Scenu je doživljavala kao mogućnost da iskaže šta oseća dok joj prijatelji ginu. Deset godina kasnije, pred nama je njen prvi samostalni album „Songs From Kosovo“ (GLM), u pratnji akustičnog trija (Stefan Hekel – klavir, Volfram Deršmit – bas, Viktor Palić – bubnjevi). „Priština će da postane turističko mesto“, na temu užičkog kola, šaljivi je ulaz u riznicu čudesnih melodija o ljubavi (patnji, žudnji), suncu i magli, zemlji i jezerima). Magičan glas u istom stihu preći će od alta do soprana, ili od deteta do žene, klasično pevanje iznenadiće fini sket, a džez će preći u sočni bluz. Nadahnuti aranžmani veličanstveno uvode pesme poput „Gusta mi magla padnala“, „Tuđa zemljo“ ili „Preleteše ’tice lastavice“ u svet savremenog džeza.

Dušan
Dušan Jevtović rođen je u Kragujevcu 1977. godine. Odrastao je uz muziku sa radija – od narodnjaka, preko hard roka do džeza. U 12. godini je video grupu „Smak” i Radomira Mihajlovića Točka sa gitarom: uskoro je dobio prvu gitaru, sastavio prvi bend i krenuo na prve časove, pravo kod Točka. Kasnije je ipak upisao ekonomiju, ali je muzika prevagnula – u inostranstvo ga nije odveo rat, već nemogućnost da napreduje na polju džeza. Godine 2003. upisao je konzervatorijum u Barseloni, ubrzo postajući veoma aktivan na španskoj sceni – od džez-fjužna, preko popa do flamenka. Albumi grupa DX Project i Dušan Jevtović and Friends bili su dobra priprema za prvi „pravi“ samostalni album za španskog izdavača „On The Edge“ (L’Indi Records, 2009), u pratnji Save Miletića (Fender Rhodes), Bernata Hernandeza (električni bas) i Ksavija Reje (bubnjevi). Uprkos suptilno iskorišćenih elemenata bluza („The Wall“, „Wingin’ It“), fanka (I’ve Never Been In Holland“) ili balkanskog folklora („Gracias Y Penton“), osnovni okvir kompozicija je mračan, kao da žele da ozvuče neki film noir. Ritam sekcija stvara osnovnu napetost za Miletića i Jevtovića – električni klavir i gitara potom razmenjuju harmonske i melodijske uloge, ili vode brze dijaloge, po pravilu dalje pojačavajući tenziju druge dvojice. Jevtović razume svet oko sebe i uspešno ga oslikava muzikom.