Novi blesak paradoksa

Dok se spremate da dobijete vakcinu protiv novog gripa možete da se osećate „i ovako i onako”, pa i kao da ste u položaju sličnom najmoćnijem čoveku sveta– Baraku Obami. I vi i on ste dobitnici preventivnih dejstava globalnih razmera: njemu je uručena Nobelova nagrada za mir pre nego što je i zakoračio putem mira, a vama sleduje „oružje” za otpor proglašenoj pandemiji koja vas još nije napala.

Šereti će se dosetiti da tu ne bi morala da prestanu poređenja neuporedivosti. Da bi, na primer, deminutiv za nagrađivački Oslo mogao da glasi – oslić, koga su lokalni šereti proglasili za „najsrpskiju ribu, jer joj se ime završava na ‘ić’”. Pa i da nas je Obama, prihvatanjem priznanja, pretekao u paradoksalnosti dostignuća, u kojima smo dugo prednjačili u kom svojstvu smo pokušali da se održimo krilaticom: „Nas Srba je sve manje (slab natalitet) a stalno smo višak (otpuštanja s posla)”.

Primivši Nobela, američki predsednik Obama se, po mišljenju eksperata s raznih strana, već domogao titule šampiona paradoksa, koja bi mogla da mu ostane neosporena do kraja mandata u Beloj kući. Ovenčan je lovorikama glavnog mirotvorca, iako je vrhovni komandant dva najveća rata današnjice (Avganistan i Irak), i glavnog popravljača međunarodnih odnosa, iako je takvu kvalifikaciju više nagovestio nego dokazao.

Protivrečnosti nije monopolisao. Niti su paradoksi izuzetak od, davno začetih, internacionalnih i nacionalnih podvrgavanja najistrajnijoj moći – ljudskoj, individualnoj i sistemskoj, nesavršenosti.

Istorija na koju se Obama pozvao dok je ukazivao da postoje „opravdani ratovi” kao što je tekući u Avganistanu (pod okriljem UN, kao odgovor na terorističke udare 11.septembra 2001. po Njujorku i Vašingtonu) predstavlja, dobrim delom, slavopojku paradoksima i drugim vrstama odstupanja od jednoznačnosti. U politici, apsurdnost nije otežavajuća okolnost, zabeležene su reči francuskog imperatora Napoleona Bonaparte, koji je govorio i da su politički lideri „trgovci nadom”, dok je mnogo ranije starogrčki filozof Aristotel poručivao da „ratujemo da bismo živeli u miru”, a znatno kasnije vođa bivšeg SSSR-a Nikita Hruščov ukazivao da su „političari uvek isti – obećavaju izgradnju mostova tamo gde nema reke”.

Obama je „barjaktar” realizacije prve dve konstatacije. Raspaljivanjem nade je dobio izbore i okrepio međunarodni imidž (nasleđeno negativni) Vašingtona, a intervenciju u Avganistanu upravo pojačava „zarad povećanja bezbednosti i SAD i sveta”. Mostove iznad provalija – finansijska kriza, rast nezaposlenosti, klimatski poremećaji, oružja za masovno uništavanje, terorizam, spoljni i unutrašnji dramatični neskladi, socijalna nezbrinutost, budžetski deficit, prezaduženost– tek projektuje.

Njegovu Nobelovu nagradu za mir, cinici ocenjuju kao specifičnu vrstu bonusa, kakvima su šefovi berzanskih giganata podsticani na povećane rizike koji su doveli do finansijske krize. Obama je, doduše, uručenim priznanjem „ohrabren” da doprinese smirivanjima, ali uz rizik da kod kuće bude prozvan da „nacionalne interese žrtvuje belosvetskim pritiscima”.

Kao prvi crnac na čelu Bele kuće, nasledio je stavke koje su vrednosno bile više crne nego bele. Više minusevi nego plusevi.

Odgovornost mu je time, opet naizgled paradoksalno, bila smanjena. Dobio je širok prostor za manevrisanje, u stilu: „Šta god preduzeo, biće bolje jer gore ne može biti od onoga što je zatekao”.

Dobrodošlom mu se učinila svaka mogućnost da projektovanom lancu reformi pridoda bar neku konstantu. U govoru prilikom prijema Nobelove nagrade, dva puta je pomenuo Balkan kao slučaj gde se, bez imenovanja nosilaca diferencijacija u ovdašnjem multinacionalnom prostoru, slaže sa angažmanima prethodnika (takođe neimenovanih Bila Klintona i Džordža Buša mlađeg).

Prvo, hronološki, rekao je da je „službovanje i žrtvovanje našeg uniformisanog ljudstva… omogućilo da se demokratija uspostavi na mestima kao što je Balkan”. I drugo, da veruje da „primena sila može biti opravdana u humanitarne svrhe, kao što je bila na Balkanu”.

Među mnogim paradoksima, najmanji izgleda onaj zbog koga se ovde „navijalo” za Obamu, koji sada priča kako je navedeno. Da on nije pobedio na izborima, odrednice prema Balkanu bile bi, sa ovdašnjeg stanovišta, još nepovoljnije. Jer, rivali su mu bili već izrazito afirmisani akteri u prilog „drugoj strani”– Hilari Klinton (u stranci) i Džon Mekejn u nacionalnom finalu.

Obe te „struje”, Obama je ukomponovao, u različitim dozama, u svoj tim, što takođe deluje kao novi blesak paradoksa. Začetnik egzistencijalizma, danski filozof Seren Kjerkegor je davno naznačio da je „mislilac bez paradoksa kao ljubavnik bez osećanja, beznačajna prosečnost”.

Slično je sugerisao i autor serije bestseleraod „Puta kojim se ređe ide”– američki psihijatar M. Skot Pek. Po njemu, paradoks prvenstveno znači „biti u stanju da se prihvate dve kontradiktorne ideje… a da se ne poludi”.