Kićenje plastikanera

Otkopao sam jelku iz krša u ćošku dnevne sobe. Istuširao je, očešljao, isfenirao, postavio na počasno mesto uz belu zavesu pored prozora. Kao nevesta je – spremna za kićenje!Lepotica naša!

Nije se ofucala od prošlog dočeka i nećemo je menjati. Može bar još godinicu-dve da izdrži, dok kriza ne protutnji. Zeleni kineski plastikaner radi punim kapacitetom, non-stop, sedam dana u nedelji, od komunističkog doba, kad smo „božićno drvce” i zamenili „novogodišnjim”. Vrednica naša!

Ponekadnemarni ja u brzini o lepoticu – vrednicu našu okačim pantalone, sako, kravatu, košulju, gaće i čarape te se ukućanima grdno zamerim pa se po čitav dan izvinjavam, čas ženi, čas deci, čas jelčici. „Jadnica naša! Tiii bahati, bezobzirni, bezobrazni... Zaobiđi je kad ideš u kadu!” supruga mi poručuje da sam aljkav. Jesam, priznajem, ali sam i pažljiv: nikad svečano drvce ne bih ponizio i spakovao u plakar. Žao mi da taj simbol lepih želja, nade i vere u bolje sutra čamuje u društvu s praherom, reketima za badminton i crevom od usisivača.

Dok simbol nade krpim selotejpom i kleštima mu učvršćujem žice i popravljam stas, ćera mi čita svoj domaći zadatak na temu „Vreme slavlja”.

– Vreme slavlja je najzad došlo. Obožavam kad nam praznici obasjaju dom. Brat i ja se igramo po ceo dan, baka mesi kolače, mama i tata se ne prepiru, a svi zajedno kitimo jelku. Ljubav cveta i u srcima nam je toplo, iakonapolju caruje košava. Volela bih da takva atmosfera zauvek potraje. Ovaj put veselje počinje ranije nego inače, 18. ovog meseca urnebesom na Trgu Republike gde ćemo uz đusku i vatromet proslaviti ukidanje viza za putovanje u zemlje Evropske unije. Moj taja kaže da „tek sad, kad teoretski možemo da vidimo Beč i Rim, za to praktično nema šanse jer smo načisto dekintirani i da nam ni Niki Lauda sa svojim avio-kartama od 29 evra neće pomoći”. Za Svetog Nikolu, baka će nam u prozor staviti darove, ići ćemo na slavski ručak kod strine, na slavsku užinu kod kumova, na slavsku večeru kod ujke, a sutradan idemo u komšiluk na paterice. Potom sledi novogodišnja žureza, pa repriza novogodišnje žureze, pa repriza reprize... do Badnjeg dana. Ja Badnji dan najviše volim: sa vrha jelke skidamo srebrnu zvezdu petokraku i postavljamo zlatni krst. Moj taja kaže da je to „leteća izmena” i dodaje da smo „narod u krizi identiteta i velemajstori u zgubidanisanju”. Ja se ne slažem s tajom. Imam svoje mišljenje. Mi smo veoma vredan narod, ali sebi treba dati i oduška. Uto stiže i Božić, pa drugi dan Božića, pa treći... a 13. januara eto nama i Srpske nove godine! Srećna sam što kao retko ko na svetu imamo toliko praznika, a naročito zbog dve Nove godine. Moj taja kaže da se „toga nisu setili ni Etiopljani, ni Brazilci, pa čak ni Rusi”...

– Ehej, ćero, čekaj! Ukoči malo! Mnogo si se raspisala! Briši, more, sve to s tajom, precrtaj i Laudu, a Ruse ne pominji ako hoćeš da izvučeš bar mršavu dvojčicu. Razradi onaj deo s bakinim kolačima ili s cvetanjem ljubavi u vetrovita vremena, dodaj biserno nebo, čarobno praskozorje i slične tričarije, to vole profesorke srpskog. Mani se, dete, citiranja mene i kritike ladoleža, kad se zna da ona ovde uopšte ne prolazi... Joj! Ubodoh se na žičicu! Gde je hanzaplast... – trčim u kuhinju.

– Što nam je lepa lepotica! Kupila sam joj kod Kineza nove lampice i ukrase... – otvori žena punu kesu kuglica, figurica, đinđuvica, džidžabidžica...

Opijeni atmosferom, o grančice kačimo nekoliko komada debeljuškastih dedica u crvenom kostimu – Svetog Nikolu alijas Santa Klausa, to jest Deda Mraza, hoću reći Božić Batu. Svi reciklirani i svi isti: sa cenom na rukavu, deklaracijom na leđima, pripiti, rumeni, nasmejani, mašu rukama i šire optimizam. Ne osećaju ni zimu ni krizu.

U pravu je ćera: ljubav cveta, oko srca nam toplo. A napolju caruje košava...

Darko Kalezić