Leušići se ponovo rađaju

Postoji selo u kome nisu zaboravili da prave decu, pa natalitet naglo raste i prkosi mlitavom republičkom proseku. Imaju 15 đaka, a nemaju osnovnu školu, pa đaci uče deset kilometara dalje. Pre 27 godina su imali školu, ali nisu imali đake. Nije bilo tako davno kada su starci ozbiljno spremali opelo za selo. Sada se ono ponovo rađa.

Selo je na brdu, a na brdu jahta. Ko to kaže, ko to laže da selo 14 kilometara daleko od Ravne gore i 400 od mora nema mornaricu. I, konačno, postoji selo u koje se Srbi doseljavaju, a nisu izbeglice.

Zato sam otišao u Leušiće da istražim fenomen. Možda su, na poslednjim obroncima Suvobora, koji se gube u čemerničkoj ravnici, pronađena nova nalazišta kriptonita, magičnog kristala zelenog sjaja pred kojim Supermen gubi svoje nadljudske moći? Jer, treba biti jači od Supermena da bi se opstalo u srpskim selima, a ljudi u Leušiću ne samo da opstaju, nego se šire. Ali, u bajkovitom pejzažu, kojim dominira narandžasta folija stvorena od opalog lišća, nema zelenog kristala. Nema ni zlatne žice. Nema ni kafane, ni crkve, tridesetak kilometara daleko od Gornjeg Milanovca i Čačka. Meštani nemaju ni metar asfaltnog puta, kada skrenu s regionalne magistrale koja preseca selo. Po povratku iz škole klinci gacaju ka kućama po blatnjavom putu koji su u doba socijalističke izgradnje probile oklopno-mehanizovane akcijaške traktorske jedinice.

Učemuje, onda, tajna oživljavanja Leušića?

– Pojma nemam – kaže Milinko Milosavljević, koji popravlja stari bilijar sto u dvorištu nedovršenog hotela. Maštao je da podigne motel sa 10 soba, ali je posao propao. Razmišljao je da podigne konak za ravnogorce.

– Ipak ne bi bilo fer, tast partizan bi mi se prevrnuo u grobu, pa sam odustao. Sada mi je potreban partner da se izvučem. Da ne znate nekog – pita Milinko.

Možda odgovore zna predsednik mesne kancelarije Dragoslav Žižović?

– Pojma nemam, ali je sve što nam se događa poslednjih godina je sjajno. To je pravi fenomen jer su mladi naglo počeli da ostaju na svojim imanjima. Imamo decu koja tek treba da pođu u školu, a dosta ljudi iz drugih krajeva Srbije ovde kupuju zemlju i dolaze da žive. Bilo je godina kada nije bilo nijedne svadbe, kada se ni jedna beba nije rodila – smeje se četrdesedčetvorogodišnji seoski lider, koji popravlja kupatilo prijatelja u kući na brdu, do koje smo se probili kroz blato, onim traktorskim usekom.

Poziva nekoliko porodica da se okupe u kući braće Dragana i Gorana Milosavljevića, da na mini samitu pokušaju da objasne, kako su Leušići postali čudo. Opet vožnja po blatu, kroz šumu.

A na vrhu proplanka – jahta. Dovezao je nedavno naš čovek iz Švajcarske, kupio je tri hektara zemlje i zasadio borovnice. Hoće da sagradi kuću i živi u Leušićima, kada mu istekne gastarbajterski ugovor sa švajcarskim poslodavcem. Jeftinije mu je da ukotvi jahtu u selu, nego u nekoj od marina u Beogradu. Pored jahte, nebo plava olupina trabanta, koju je tu ostavio jedan od pokojnih meštana.

Braća Milosavljevići su mehaničari za teške kamione u Čačku. Njihove žene, Ana i Sandra, dočekuju nas u velikoj dnevnoj sobi. Stigla je i njihova komšinica Nada, udata za seoskog veterinara Obrada. Očistili smo cipele od blata i ušli ogromnu dnevnu sobu, uređenu prema dizajnerskim preporukama iz modnih časopisa.

Ako neko zna zašto je sve stalo, a samo Leušići rastu, onda su to ove tri žene. Sandra je iz Čačka, Ana iz Požege, a Nada iz susednog sela Teočina.

U sobi se igra devetoro dece. Najmlađi stanovnik Leušića je Anin Nikola, ima godinu dana. Ulazi i Dragan Rajčević, radnik pogona „Jugoimport SDPR-a”, sa ćerkama Isidorom i Anom. Samit može da počne.

– Došle smo iz grada i dok nismo upoznale Dragana i Gorana nismo sanjale da ćemo završiti kao seoske snaje – smeju se Sandra i Ana, dok su se deca naređala na stepenicama koje vode u potkrovlje.

– Ovde je život divan. Deca u selu imaju računare i kada završe jurnjavu po dvorištu igraju se na Internetu. Odlaze autobusom u pola osam ujutru u školu u selo Pranjane, a vraćaju se oko dva. To je jedina autobuska linija u selu– pričaju jetrve i poslužuju nas pršutom, višnjevačom i borovnjačom.

Sandrin otac Zoran Milojković je jedan od onih koji se doselio. Napustio je Niš, odrekao se udobnog života u prestonici južnepruge, kupio je kuću za devet hiljada evra pre tri godine i postao prvi komšija Milosavljevića.

Na kući je istakao dva barjaka: srpski i četnički.

– Hoću da budem pored svoje ćerke i unuka. A i Ravna gora mi je blizu – brzo govori sledbenik čiča-Dražinog pokreta, dobrovoljac iz jugoslovenskih građanskih ratova. Veteran oblači maskirnu jaknu, stavlja šajkaču na glavu i uvodi nas u sobu oblepljenu đeneralovim portretima i suvenirima koje je pokupio u Hrvatskoj i Bosni. Ponosan je na dva bajoneta i mačetu. Moraće da intenzivira svoj ideološki rad na terenu jer sada živi u selu s komunističkom tradicijom.

Možda su Leušići idealno mesto za razvoj etnoturizma, dve porodice već su izgradile apartmane za goste, ali deda Zoran, poput narodnog pevača Milojka, ozbiljno razmišlja o „četnoturizmu”.

Šef mesne kancelarije dovodi me na imanje još jednog došljaka. Ugledni radiolog iz Novog Sada pobegao je iz ravnice i u selu kupio dve kuće: u jednoj živi s porodicom, a u drugu je doveo svoje roditelje. Impozantno imanje prostire se na nekoliko hektara. Doktor tumači rezultate magnetne rezonance preko Interneta i brzepošte. Pre godinu i po dana dobio je sina, a Leušići još jednog stanovnika. Doktor ne želi da razgovaramo. Grad mu se smučio, a publicitet prezire.

Aleksandar Apostolovski