Revolucionarni bluz

Muzička misija čikaškog benda „Califone” donekle je slična onoj koju je sprovodio Keptin Bifhart. I oni tragaju za odgovorom na pitanje šta se može učiniti sa bluzom, odnosno folkom i kantrijem, ukoliko se spoje sa avangardnim estetskim načelima, pravilima koja važe za eksperimentalnu muziku i psihodeličnom neograničenošću. Njihov novi album „All My Friends Are Funeral Singers” pokazuje o kakvoj se vratolomnoj avanturi radi.

Grupu „Califone” je osnovao Tim Rutili. Učinio je to posle raspada matičnog benda „Red Red Meat”, koji se takođe bavio bluzersko-rokerskim inovacijama. Na njihovim pločama ostvarena je „savršena evolucija rok zvuka”. Pronađeno je mesto gde se tradicionalno i avangardno prožimaju na prirodan način. Neko je rekao da je muzika sastava „Califone” kao „pastoralni pejsaž naslikan bojama grada”. Sintagma Nila Janga „revolucionarni bluz” dobro je opisuje.

Album „All My Friends Are Funeral Singers” otvara numera „Giving Away The Bride”. Bas figura, slična nekoj koju je Džek Brus ispaljivao na pločama grupe „Cream”, ali potpuno transfigurisana i sa apokaliptičnim prizvukom, nalazi se na njenom početku. Tribalne udaraljke i „disonantne elektronske apstrakcije” se odmah pridružuju. Tako nastaje zvuk nalik magli. Rutilijev glas, kao vapaj očajnika koji je izgubio put, probija se kroz nju. Saopštava nam poeziju čija eliptična priroda nudi najrazličitija tumačenja. Verujem da bi Vili Dikson, otac čikaškog bluza i autor pesama koje su ugrađene u temelje rok muzike, podigao palac uvis, kada bi mogao da čuje ovu numeru.

Pesme koje slede kreću se u ovako definisanim okvirima. Tim Rutili i njegova ekipa pronašli su način kako da u strukturu rok pesme, koja je čvrsta i jasno definisana, unesu elemente avangardnog i eksperimentalnog, a da pri tome ne promene njenu „uličarsku” prirodu. Numera „Bunuel”, posvećena Luisu Bunjuelu, ukazuje na važne stvari za razumevanje muzičke misije sastava „Califone”. Pre svega, na njena „bunjuelovska” svojstva: individualističku prirodu i stalno prožimanje realističke fakture i nadrealne orijentacije. Numere „Krill” i „Polish Girl” to dobro ilustruju.

Ovaj album je muzički skor za istoimeni dugometražni film Tima Rutilija o ženi koja živi u kući punoj duhova. Na turneji koja sledi bend će muziku izvoditi u isto vreme dok ide projekcija filma. Veliki kvalitet ove ploče je što uspešno funkcioniše i bez vizuelne komponente. Ponuđena muzika vodi u neobične predele u kojima smo boravili dok smo slušali Bifhartov album „Trout Mask Replica”.

Ko uspe da zamisli susret Vilija Diksona i Luisa Bunjuela, u nekom čikaškom bluz kafeu ili meksičkoj kantini, i čuje njihov neobavezni razgovor o umetnosti, životu, stvarnom i nestvarnom, razumeće muziku sastava „Califone”. Stiče se utisak da je Tim Rutili imao uvid u transkript tog razgovara koji se nikada nije zbio.