Teniski dvoboji košarkaša i rukometaša

Glavno obeležje šabačkog sporta nekada su bili rukometaši Metaloplastike – dvostruki prvaci Evrope, sedmostruki šampioni Jugoslavije i četvorostruki osvajači nacionalnog Kupa. Zahvaljujući njihovim rezultatima devedesetih godina prošlog veka Šabac je velikim slovima upisan na rukometnoj mapi Evrope, pa i ne čudi što rukometaši iz ovog grada dobili epitet „šabački vanzemaljci”! Trinaest trofeja u samo osam godina je podvig koji, gotovo sigurno, nikada niko neće ponoviti. Niti Metaloplastika, niti bilo koji drugi naš rukometni klub.

Jedan od članova te čuvene generacije je Đorđe Rašić. Od pomenutih trofeja nije osvojio samo titulu prvaka Evrope 1985. Bio je u na služenju vojnog roka!

Ovaj nekada odličan bek u sportu je takoreći čitav svoj život. Njegovim stopama krenula su obojica sinova – stariji Aleksandar, trenutno košarkaš ubedljivo najuspešnijeg domaćeg kluba Partizana i mlađi David, član Rukometnog kluba Kolubare.

– Samo supruga Snežana nije aktivno u sportu. Doduše, budući da živi s nama trojicom može se slobodno reći da je i ona godinama postala sto odsto sportski lik – kaže glava porodice Rašić, samo jedne u nizu porodica u Srbiji u kojima su sportska ljubav i dar preneti s kolena na koleno.

Đorđe napominje da su supruga i on svesno usmerili sinove u sport u želji da ih, pre svega, odvoje od ulice.

– S obzirom na to da sam iz igračkih voda odmah uplovio u trenerske ceo život radno mesto mi je u sportskoj hali. Sinovi su često dolazili kod mene na posao i tu su prvi put došli u kontakt sa sportom, koji su, bilo je očigledno odmah zavoleli. Nekako je bilo normalno da kada su stasali za to odmah počnu i da treniraju.

Iako je rukomet „njegov sport” Đorđe je sinove prvo usmerio na košarku. I to ne slučajno. Malo je poznato da je njegova prva sportska ljubav bila upravo košarka.

– Počeo sam da treniram košarku, a kao velikog talenata Crvena zvezda me je dovela već kao kadeta i priključila me vršnjacima među kojima je bio i Zoran Slavnić. Međutim, mnogo su mi nedostajali porodica i Šabac tako da sam posle samo 15 dana napustio Beograd i vratio se u rodni grad. Po povratku „bacio” sam se na rukomet koji je u tom trenutku bio mnogo popularniji u Šapcu od košarke – napominje Đorđe i dodaje – Aleksandar i David su se, poput mene, prvo oprobali u košarci. Odmah se videlo da Aleksandru ovaj sport mnogo više leži nego Davidu. Kada je to postalo toliko očigledno posavetovao sam Davida da se okuša u rukometu. Poslušao me je što se kasnije pokazalo kao odličan potez.

Snežani i Đorđu je osnovni cilj bio da im sinovi bavljenjem sportom zdravo odrastaju. Ipak, vremenom su uvideli da sve postaje mnogo ozbiljnije. Pogotovo je to Đorđu, kao profesionalnom treneru, bilo jasno.

– Kada sam video da su obojica talentovani nastojao sam da im, koliko mogu, pomognem da postanu vrhunski igrači. Pre svega savetima koje mogu da dobiju samo od nekoga ko je sve to prošao. Inače, kada sport prestane da bude hobi i postane profesionalna obaveza mnogo toga se promeni. Kako u životu sportiste tako i u životu roditelja. Put od prvih sportskih koraka do profesionalnih voda je mukotrpan i zahteva ogromno odricanje. Supruga je podnela najveći teret. Mene su malo-malo trenerski angažmani odvodili van Šapca. S druge strane Snežana je poslovno vezana za Šabac, tako da je uvek bila i na raspolaganju njima dvojici – ističe Đorđe i dodaje da je možda i najstresnije kada se dete prvi put odvoji od kuće – Aleksandar je već kao klinac otišao u FMP. U početku nam je bilo mnogo teško, pogotovo Snežani, budući da su majke mnogo više vezane za decu. Stalno je razmišljala kako se sam snalazi, a svaki put kada smo se vraćali iz posete Aleksandru u Beogradu bila je potresena. Srećom da sa Davidom to nismo prošli jer je Šabac napustio s tek 21 godinom.

Uprkos tome što su Aleksandara i Davida profesionalne obaveze odvojile od roditeljskog doma u Šapcu porodica Rašić i dalje pokušava da što više bude na okupu.

– Ne propuštam nijednu njihovu utakmicu, pogotovo sada kada sam trenutno bez angažmana. I supruga, u zavisnosti od obaveza, pokušava da me prati. Desi se da u toku nedelje više vremena provedemo po raznim dvoranama širom Srbije nego u Šapcu, a često smo bili uz Aleksandra i kada je igrao u inostranstvu. Naravno posle svake utakmice zajedno je komentarišemo. Aleksandar mnogo lakše prima svaki moj savet i gotovo uvek se složimo. Za razliku od njega David je svojeglav. Da bih mu na nešto, kada je igra u pitanju, skrenuo pažnju moram da primenim taktiku. Inače, momenti neposredno posle samih mečeva su jedini kada pričamo o sportu. U ostalim zajedničkim trenucima sport je zabranjena tema.

Đorđe ističe da između sinova postoji ogroman rivalitet samo kada je tenis u pitanju. Naime, međusobni okršaji u toku letnjih pauza polako ali sigurno su postali tradicionalni.

– Kada su pauze između dva prvenstva okupimo se svi u Šapcu. Svi volimo da igramo tenis, ali su međusobni dueli Aleksandra i Davida nešto posebno. Obojica su „alergični” na poraze, a pred svaki okršaj se klade. Svađa u toku meča je postala uobičajena pojava, a u njoj prednjači David budući da stalno gubi jer je i dalje lošiji u tenisu od Aleksandra. Naravno, uzavrele strasti se smire odmah po završetku duela.

Đorđe na kraju kaže da je ponosan na svoje sinove, ne samo zbog toga što su postali uspešni sportisti već i zato što važe za dobre i primerne momke.

– Cilj svih roditelja trebalo bi da bude da ih deca nadmaše. Mislim da su moji sinovi već sada mene nadmašili bez obzira na to što i dalje nisu osvojili sve što sam ja osvojio. U svakom slučaju najbitnije mi je da su postali dobri ljudi. I to ne kažem samo ja već i svi koji su ih upoznali – zaključuje Đorđe Rašić.

-----------------------------------------------------------

Porodična riznica za sada broji 24 trofeja

Porodica Rašić je do sada osvojila ukupno 24 trofeja. Otac Đorđe (rođen 10. februar 1958) je i dalje najuspešniji član porodice. Kao igrač s rukometašima šabačke Metaloplastike osvojio je sedam šampionata Jugoslavije (1982, 1983, 1984, 1985, 1986, 1987, 1988), četiri nacionalna Kupa (1980, 1983, 1984, 1986) i jedan trofej prvaka Evrope (1986). Kao trener okitio se „duplom krunom” s podgoričkom Budućnosti (1995) i nacionalnim Kupom (1999) i Kupom gradova (1999) s kruševačkim Napretkom.

Na drugom mestu je stariji sin Aleksandar (16. mart 1984), trenutno igrač Partizana. Do sada je došao na pola očevog puta po broju trofeja. S košarkašima FMP-a osvojio je Jadransku ligu (2004) i dva Kupa (2005. i 2007). Kup Turske je osvojio s Efesom (2007), a prvenstvo Nemačke (2008) s Albom. U sezoni 2008/2009 s Partizanom osvojio „triplu krunu” – prvenstvo, Kup i Jadransku ligu.

Mlađi sin David (4. novembar 1986) do sada nije osvojio nijedan trofej, a priliku da porodici donese 25 pehar imaće ove sezone budući da brani boje rukometaša lazarevačke Kolubare, koja je veliki favorit za trofeje na domaćoj sceni .

-----------------------------------------------------------

Jedan Rašić otišao iz Zvezde, drugi došao

Uža porodica Rašić broji još jednog člana. Reč je o sinu rođenog Đorđevog brata Vojina Milanu (16. maj 1987) koji od ove godine igra za rukometaše Crvene zvezde. Zanimljivo je da je prošle godine za „crno-bele” nastupao njegov brat od strica David, koji je letos pojačao redove Kolubare. Obojica su, inače, ponikla u Metaloplastici.

Novo Bojičić