Ni slike, ni grafiti

Strogi pogled ruskog premijera Vladimira Putina prati nas duž jedne od najprometnijih beogradskih ulica, sa sveže fasade nove višespratnice. Nešto kasnije isti lik otkrivamo na betonskoj ogradi parka. Ne možemo mu pobeći – dočekuje nas kod trafostanice, na kapiji stambene zgrade, na ulazu u podzemnu garažu… Na uglu ulica Masarikove i Maksima Gorkog „leprša” crtež ptičice potpisan sa TKV, ta slova nalazimo i kraj dvoglavog psa na zidu kuće u Ulici prote Mateje, kao i ispod obrisa obnaženih lepotica koje krase zgradu u Admirala Geprata i vrata kod pošte u Ulici kneginje Zorke...

Ko su ti neobični umetnici čiji se radovi probijaju među grafitima i muralima, pobijajući belinu tek okrečenih zidova i prekrivajući leprozna lica davno oljuštenih beogradskih fasada? Odgovor nam nudi Lazar Šestović, mladi ekonomista koji je svoju blistavu karijeru u Svetskoj banci oplemenio – potragom za stensilima.

Kraljica Vila, Automatizacija i Robotika

– Veliki sam poklonik „ulične umetnosti” (na engleskom street art) jer mi se dopada što su autori tih radova spremni da ih podele sa svima (čime pokazuju da se ne bave umetnošću radi sticanja profita), što žele da ulepšaju svoj grad i svoju životnu sredinu, ali i da izraze stav prema postojećem stanju u nekoj oblasti. „Ulični umetnici“ su često buntovnici koji svojim delima pokušavaju da ukažu na ono što smatraju lošim, da pošalju određenu (političku) poruku i da pokrenu promene. A stensili su mi najdraži od svih oblika „ulične umetnosti” jer su najbliže meni omiljenom pop-artu, koji se neretko zasniva na ponavljanju istog motiva u drugim bojama. Takođe volim jednostavnost i čiste forme stensila – kaže Šestović.

Pitamo ga da li je upoznao i autore radova koji mu se dopadaju, i ko mu je omiljeni umetnik.

– Poznajem nekoliko njih iz Beograda, a omiljena mi je TKV (The Kraljica Vila). Prvi stensil koji sam primetio i slikao u Beogradu je bio njen „Bollywood Superstar”. Ona je praktično napravila revoluciju sa stensilima u Beogradu, mada je reč o veoma mladoj osobi. Počela je još kao klinka, napravivši sa petnaest-šesnaest godina stensil Amelije Pulen. Od tada je krenula oluja njene kreativnosti i ideja. Njeni radovi su u rangu svetski poznatih „uličnih umetnika“.

Srpska prestonica (a sve češće i drugi gradovi u zemlji i inostranstvu) postala je njeno „slikarsko platno”. Indijske filmske (bolivudske) zvezde i prepoznatljive ogromne oči u obliku sunca zure u nas sa zidova, čini se, gde god da se okrenemo.

(/slika2)Mene odavno niko nije tako impresionirao svojim idejama i radovima kao TKV, koja, međutim, krajnje skromno tvrdi da ona i nije bitna, već njena dela, i da umetnost nema smisla ako ne komunicira i ako ništa ne menja.

Znam koliko TKV utiče na druge umetnike i isto tako znam desetine ljudi koji se svakodnevno oduševljavaju njenim radovima, slikaju ih mobilnim telefonom kad ih ugledaju negde u gradu i te fotografije čuvaju kao dragocene zbirke, jer ulični radovi kratko traju. Ta njihova prolaznost je još jedna specifična vrednost.

Naročito volim i radove još jednog beogradskog umetnika stensila koji se potpisuje kao AIR (Automatizacija i Robotika). Prethodno je radio sa ekipom 352, a prvi rad mu je bio stensil sa likom Milke Canić i njenim čuvenim pozdravom iz „Slagalice“ (Dobro veče!) na zgradi Prirodno-matematičkog fakulteta. Kao student dizajna stalno nešto crta i stvara. Njegovi radovi su refleksija na utiske iz svakodnevnog života, ali i stripa i filmova, pa pored ostalog na fasadama možete videti njegovog Klinta Istvuda kao „prljavog inspektora Harija” ili Džonija Depa kao Svinija Toda, „paklenog berberina iz ulice Flit“.

U Njujorku je i danas je centar „ulične umetnosti”, a za stensile je još bitniji Pariz – tamo, pored ostalih, živi i radi i Blek le Rat, jedan od najvećih stensil umetnika, koji je nedavno imao u Beogradu radionicu za naše mlade talente (u okviru BELEF-a). London je takođe važan za ovu vrstu umetnosti, ali Lazar Šestović kaže da je za njega najbitniji Lisabon. Zašto?

Zbirka, izložba, pa knjiga

– Tamo je prošlog leta počela moja ljubav prema stensilima, kada me je moja drugarica Nives uvela u ovaj za mene novi svet umetnosti. Na tom putovanju sam napravio i svoju prvu kolekciju fotografija stensila i od tada, gde god da putujem, zagledam po zidovima da li ću spaziti još neki. Nije slučajno da sam se odmah zaljubio u stensile u Lisabonu, jer na njegovim ulicama možete da vidite radove nekih od najvećih svetskih imena u ovoj oblasti, kao što su Dolk, C215, Above, Coolture, Freemantle... Ali postoje i mnogo manji gradovi koji su me prijatno iznenadili. Nedavno sam, recimo, bio u Viljnusu (oko 500.000 žitelja) i Rigi (700.000 stanovnika). Kad se uzme u obzir i dugogodišnja i još veoma vidljiva zaostavština komunizma u ove dve baltičke prestonice (Litvanije i Letonije), nisam očekivao tako dobre radove.

I sve prijatelje sam počeo da smaram svojim novim interesovanjem, pa su i oni počeli da mi šalju fotografije stensila iz Beograda (u Srbiji se ova vrsta umetnosti još nije toliko „primila”, osim ovde i u Novom Sadu), iz Pariza, Amsterdama, Njujorka, Beča… U proteklih godinu dana sam sakupio popriličnu zbirku, koju možete da pogledate na mom blogu http://belgrade-stencil.blogspot.com. Ideja mi je da napravim izložbu a kasnije, možda, i knjigu, svojevrsni vodič kroz svet stensila. Glavno mesto bi zauzeli Beograd i naši umetnici. Svojim svetskim kvalitetom oni to zaslužuju.

Aleksandra Mijalković

--------------------------------------------------------

Od praistorije do studentskih protesta

Stensili su grafiti – slova, simboli, brojevi, oblici, likovi… – iscrtani pomoću šablona, obično bojom u spreju (aerosolom). Prvim stensilom (na engleskom stencil, u bukvalnom prevodu matrica za umnožavanje) mogao bi se smatrati obris šake koju je, pre oko 12 milenijuma, praistorijski čovek naslonio na zid pećine i oko nje raspršio pigment, koristeći šuplju kost ili trsku. Ti prvobitni „stensili“ su bili veoma rasprostranjeni i mnogi su sačuvani do danas.

Sličnu ali savršeniju tehniku nanošenja boje na fine svilene materijale koristili su i Japanci u srednjem veku, a Evropljani su istim metodom bojili crno-bele otiske radova poznatih slikara, i koristili neku vrstu drvenog šablona za umnožavanje tekstova pre nego što je Gutenberg smislio štamparsku presu. Prva „šablonom” ispisana knjiga bila je Biblija. Dvadesetih godina prošlog veka Francuzi su se oduševljavali i drugim knjigama ilustrovanim stensilima (nazivali su ih pochoir), da bi tako nastale šare ubrzo prisvojili novi stilovi u umetnosti – art nouveau i art deco. 

Kasnih šezdesetih godina prošlog veka, u vreme žestokih studentskih protesta u Evropi, SAD, pa i u drugim delovima sveta, pokazalo se da su šabloni jedan od najbržih i najjednostavnijih načina ispisivanja parola i oslikavanja simbola kojima su mladi pobunjenici išarali mnoge „režimske“ zgrade. U tome se naročito istakao studentski pokret u Parizu, pa se smatra da su moderni stensili, kao vrsta ulične umetnosti, nastali upravo u francuskoj prestonici. Među najpoznatije savremene umetnike stensila – koji se uglavnom potpisuju inicijalima ili pseudonimom – ubrajaju se Francuzi Blek le Rat i Džef Aerosol, Britanac Banksi, Amerikanci Džon Fekner i Šepard Feri i „planetarni umetnik” Abav (Above) .