Ko se, misleći, ne bi zagrcnuo

Državu jedino reprezentuju sport (jer ako pobediš ceo svet gleda u zastavu i sluša himnu), kultura i nauka. Nisam istoričar i zato ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da su u vreme stvaralaštva Bernarda Šoa, Džemsa Džojsa, Vagnera, Mocarta ili Hajnea bili toliko važni ljudi u vladi ukoliko iko, dan-danas, zna da su postojali. Odnosno da li iko zna njihovu naduvenu važnost pokrivenu velom zaborava i anonimnosti u odnosu na stvaraoce besmrtne umetnosti. Isto tako, vlada države Srbije, koja marginalizuje predlog eminentnog žirija za dodelu nacionalnih penzija korifejima sopstvene reprezentativne kulture, pristaje na sopstveno neobrazovanje, ne hajući da značajni pisci, slikari, arhitekte, sportisti i muzičari nisu ti koji duguju državi ili bankama 40 milijardi dinara. To je dug tajkuna Srbiji, koji ne haju da budu reprezenti Srbije nego, kako su već neobrazovani i većina polupismeni, poseduju pljačkaški refleks u odnosu na sopstveni narod. Takvi kakvi su, ne poseduju, a kako bi poreklom i posedovali, osećaj prefinjenosti kneza Pavla ili divljenje prema kolekciji Pavla Beljanskog. Da li su se ikada divili slikarstvu Paje Jovanovića, Petra Lubarde, Konjovića ili Šumanovića i da li im je doprlo do njihove sužene percepcije da su monetarni mravi. U gramzivosti, njihov primer nije porodica Vlade Ilića koja je sticala bogatstvo dva veka. Niti su to Kolarac, Teokarevići, Krsmanovići, pa i Hristići, Kosta, Stevan i Jovan, koji bi, siguran sam kao potomak, ostavili Srbiji bogatstvo da im nisu komunisti oduzeli sve. Ne želim ni Miškoviću, ni Drakuliću ni Peconiju da im neka varijanta novokomunizma zakuca na vrata.

Bogati ,,pinkovac” vaspitava našu mladež u nameri da im nikada ne padne na pamet da postanu naslednici Ive Andrića, Danila Kiša, Milorada Pavića, Ljubomira Simovića, Vidosava Stevanovića ili Miodraga Pavlovića. Ali vratimo se na početak. Priznati umetnici su ,,U iščekivanju nacionalne penzije” (naslov iz ,,Politike”, čitaj crkavice u odnosu na prethodno). Moj sedi parnjak, ne misleći na svog sugrađanina Zorana Radmilovića, nemušto u stilu bajkovitosti Volta Diznija, ili ko se hvali sam se kvari, samo što nam u stilu Miloševića ne objavi brze pruge. A pruge blokirane. Mada to nije važno jerbo Nikaragva neće priznati Kosovo. Objašnjenje zašto je smanjen broj umetnika za dodelu nacionalne penzije je zbog ekonomske krize u svetu. Ko se, misleći, ne bi zagrcnuo. Alo, moj divni prijatelj, veliki pesnik Dragomir Brajković, predložen za nacionalnu penziju, u međuvremenu je preminuo. Puževi golaći računaju na još ušteda od 50.000 dinara. Malo li je u odnosu na 40 milijardi dinara? Dinar po dinar pogača, govorili su naši mudri preci živeći u vreme kada smo bili prava država.