Barak Obama protiv „debelih mačaka"

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 14. decembra – „Vi uzimate po 10 ili 20 miliona bonusa pošto je Amerika prošla kroz najgoru ekonomsku godinu u minulih nekoliko decenija – koju ste vi izazvali, i koja je donela 10 odsto nezaposlenosti... Ja nisam postao predsednik da bih pomagao grupi debelih mačaka sa Volstrita.”

Ove nimalo prijatne reči izgovorio je sinoć u jednoj TV emisiji predsednik Barak Obama i bile su namenjene grupi ljudi sa kojom se danas sastao u Beloj kući – u pokušaju pomirenja u sukobu koji se ne pamti u odnosima izvršne vlasti i biznisa ključnog za ekonomiju zemlje: bankarskog.

Najnoviji povod za zaoštravanje jeste lobiranje velikih kuća sa Volstrita da miniraju zakon o oštrijoj regulativi finansijskog sektora koji je prošao u Predstavničkom domu, dok će Senat o tome raspravljati ovih dana. So na ranu je posulo i odbijanje banaka da daju kredite malim preduzećima pod uslovima koji bi za preduzetnike bili prihvatljivi, kako bi se podstaklo zapošljavanje.

Pozive za sastanak sa predsednikom dobili su čelnici Goldmana Saksa, Džej Pi Morgan Čejza, Benk ov Amerika i drugi koji su se u javnosti pravdali da nisu protiv regulative u principu, već samo protiv nekih konkretnih mera, kao što je naprimer osnivanje nove agencije koja bi nadgledala bankarski sektor. Protive se i izuzimanju nadzora bankarstva iz nadležnosti Federalnih rezervi, centralne banke.

Kako je saopšteno posle sastanka, „vođena je široka i otvorena rasprava”. Obama je izjavio da „svi rastemo i padamo zajedno”, dok je jedan od bankara rekao kako su svesni „da su pod mikroskopom”.

Mnogi mali biznismeni se žale da ne mogu da dobije kredit, a opšta je ocena da samo veći dinamizam malih preduzetnika može brže da pokrene zamajac za zapošljavanje.

Smanjivanje redova pred biroima rada polako postaje glavna preokupacija Bele kuće, s obzirom na političku osetljivost ovog problema uoči izbora za trećinu mesta u Kongresu iduće godine. Ukoliko bi se na tim izborima klatno biračkog opredeljenja okrenulo ka republikancima, to bi ugrozilo sadašnju većinu demokrata u oba kongresna doma i zakomplikovalo ionako teško sprovođenje Obaminog reformskog programa.

Zapošljavanje je zato proglašeno važnijim i od smanjivanja budžetskog deficita, još jedne velike glavobolje Bele kuće. Deficit je za prošlu fiskalnu godinu, završenu 30. septembra, iznosio 1.400  milijardi dolara – 10 odsto bruto društvenog proizvoda – a u ovoj se očekuje da bi mogao da bude i veći, s obzirom na porast troška rata u Avganistanu gde se upućuje još 30.000 vojnika i izdatke koje će doneti reforma zdravstvenog osiguranja, ako prođe u Kongresu.

Velike banke su inače u velikoj meri vratile silne milijarde koje im je država dala na vrhuncu krize i koje su im omogućile da prežive. Poslednja koja je najavila da će se razdužiti je Siti grupa koja je za to spremila 20 milijardi dolara. Ukupno, sve banke koje su primile pomoć ove godine su vratile 136 od dobijenih 245 milijardi.

Otplaćujući dug, banke se takođe oslobađaju prisustva predstavnika države u svojim upravnim odborima, što je bila uslov za pomoć – uključujući i prava države da im ograničava direktorske plate. Ceo bankarski sektor se ovih dana priprema da svojim menadžerima i ostalim zaposlenima isplati ogromne svote kao godišnje bonuse.

Namera Obamine administracije da čvršće reguliše finansijski sektor izaziva ovde velika politička i, reklo bi se, ideološka sporenja na liniji demokrate–republikanci, mada o ovom pitanju i tabor Obamine partije nije jedinstven: i Demokratska partija ima svoje „liberale” i „konzervativce”. Opozicija Obami prebacuje da je u celini protiv krupnog biznisa i da u ekonomiju na velika vrata uvodi državni intervencionizam.

U debati ovim povodom previđa se da je finansijski sektor iz prethodne ekonomske krize, iz „Velike depresije” koja je Ameriku pogodila tridesetih godina prošlog veka, izašao sa veoma čvrstom regulativom, koja ga je pune četiri decenije od završetka Drugog svetskog rata poštedela iskušenja sličnih današnjim.

Ekonomista Pol Krugman, nobelovac koji piše redovnu kolumnu u „Njujork tajmsu”, danas podseća da je labavljenje ovih stega počelo sa Ronaldom Reganom tokom osamdesetih, a u poslednje dve decenije uzde su sasvim odbačene; bankama je prepušteno da same sebe regulišu, što je dovelo do veoma rizičnog poslovanja, a poslednjih godina do veoma široke ruke u deljenju kredita, čak i onima za koje se znalo da nemaju načina da ih otplate. To je onda izazvalo „pregrevanje” pojedinih sektora, a naročito građevinskog, da bi na kraju pucanje tog prenaduvanog mehura zaljuljalo celu ekonomiju.

Milan Mišić