Ljubav kao ekonomska transakcija

U novom romanu „Glad” na živopisan način opisujete nezasitu želju i strast prema novcu, prestižu, ljubavi, seksu… Da li je to postao imperativ savremenog stila življenja?

Nažalost, savremena kultura je uspostavila novac ne samo kao vrhunsku,  nego kao jedinu vrednost.  Pogledajte samo  koliko nas  mediji neprestano  bombarduju ne više samo pričom o neophodnosti  trošenja,  o neprestanom kupovanju, o stvarima i sticanju  koje je jedini način da se dosegne sreća u životu, nego nas sve više ubeđuju da je svaka egzistencija bez ogromnog novca, u stvari,  besmislena. I zbog toga, poručuju  nam, zarad novca je dozvoljeno iispravno  učiniti bilo šta.  „Želite li da postanete milioner”,  nije samo naslov kviza,  to je mantra savremene civilizacije.  Novac se ispostavlja kao jedino sredstvo  za  podizanje samopoštovanja. Junak mog romana  „Glad”  pati upravo od svih tih boljki, i iako je nesavršen,  i on je samo žrtva te strašne propagandne mašinerije. On liči na sve nas. Ili, svi mi, ponekad, pomalo ličimo na njega.

Filigranski  oslikavate psihološka stanja kajanja,  stida, uspona i pada,   koja svet materijalnih  vrednosti ispisuje u životima „gladnih”.  Kako se izlazi iz začaranog kruga gladi?  Postoji li lek?

Ljudi misle da je piti vino od 500 evra izvor sreće. Ali, predmeti za kojima čeznemo donose kratkotrajno zadovoljstvo, radi se o nekoj vrsti „šećerne krize” posle koje naša glad postaje samo veća, a praznina se povećava. Možda ću da zvučim krajnje demodirano, ali iz tog začaranog kruga izlazi se duhom.  Naravno, morate imati duha ipameti da uvidite šta je važno a šta je nevažno u životu.  Za pametne imaštovite dovoljno je samo da se osvrnu oko sebe. Ne kaže se slučajno  da život prolazi pored nas dok čekamo da nam se nešto desi.  Potraga za lepim, plemenitim  i uzvišenim oko nas jedini je izvor dugotrajne sreće.

Gde je mesto ljubavi u takvom sistemu vrednosti?

Ljubav je morala da se povuče pred prestižom,  novcem,  sjajem, imidžom  –  fantazam savremene kulture je biti voljen,   ane  –  voleti. Biti voljen, znači bitimoćan,  voleti  –  znači biti jadan. Bogati su  „voljeni”,  novac privlači poput magneta.  „Ljubav”,  bar kako nam je predstavljaju mediji,  nije ništa drugo nego ekonomska transakcija  –  mlada devojka i milijarder  – svako tu nešto zarađuje.  Duševna boli ljubavna patnja da nas imaju svoju cenu,  lako je to naplatiti, pogledajte samo visoko tiražne razvode koji su glavna tema tabloida. U takvom sistemu vrednosti ljubav je luksuz.

Nedavno ste u teatru  „Kult”  imali premijeru  pozorišnog   komada  „Poslednja šansa”,  koji se bavi  problemom  udaje  žena  koje više  nisu   „u cvetu mladosti” i moraju da iskoriste „poslednju šansu”.  Zašto je danas postao tako veliki problem udati se? Nekada se to podrazumevalo, bilo je  „normalno”  da nađemo srodnu dušu?

Moj novi komad  „Poslednja šansa”  se samo prividno bavi temom usamljenih  žena,  udaje  i potragom  za muškarcem,  ali zapravo radi se o urnebesnoj  tragikomediji čija  su glavna tema rijaliti  šou-programi  koji su  dominantna pojava na televizijama.  To je kritika ne samo ideje da je  „veliki brat zabavan”,  već pre svega ideje da s osmehom  pristajemo na neku vrstu dobrovoljnog  ropstva,  da se ludo zabavljamo  gledajući jedni  druge kako padamo nisko,  i kako smo  spremni da uradimo sve,  baš sve, zbog novca.  A što se tiče muškaraca i žena,  u stvari, možemo  reći da je neka nevidljiva ruka u poslednjih tridesetak godina vešto  raspoređivala karte  savremene kulture  – teško je udati se jer je  propaganda u zapadnoj  civilizaciji  učinila sve  da brak  učini smešnim,  da odgovornost  prema vlastitom životu,  ali i prema drugima, učini  bespotrebnim i zastarelim konceptom  –  seks i novac,  a ne ljubav i porodica. Otuda savremeni  analitičari s pravom  vide da prisustvujemo  i bukvalnoj i simboličkoj  zameni uloga  polova. Sebičnost  i samodovoljnost jesu,  nažalost,  visoko kotirane vrednosti.

Koji je Vaš lični recept za sreću?

Mislim da je samoljublje najbesplodnija vrsta ljubavi.  Čoveku je, jednostavno,  potreban drugi. Moj recept za sreću?  Ne mogu da kažem da znam neku čarobnu formulu,  ali recimo da moj koncept  sreće apsolutno nije vezan za  novac,  i po tome sam već velikim delom  u šansi da nekakvu sreću i dosegnem.  Nema velike sreće.  Velika sreća je uvek samo zbir malih sreća.  A na malim srećama treba raditi.  Na primer, verujem da ništa ne postoji izvan nas, oko života se moramo potruditi.  Dodati malo boje, malo muzike, malo soli.  Trudim se da u svakom danu napravim nešto.  Ne bavim se tuđim životima, ne zavidim drugima, išto je najvažnije  – ne želim  da budem neko drugi.  Aonda, sveje u mojim rukama.

Koju želju ćete poželeli u ponoć 2010?

Uvek imam samo jednu jedinu želju,  jednu jedinu molitvu  –  „Bože, daj meni i mojima dobro zdravlje i veselo srce”. Istvarno,  može li se više poželeti?