Povlačenje, napad, planiranje

Nekoliko istraživanja sprovedenih od 2002. do 2007. godine u okviru projekta ,,Politika i svakodnevni život”, Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, kao i poslednje u nizu (iz 2009) koje je urađeno uz finansijsku i organizacionu pomoć Zadruge Respublika, rekonstruišu i prate osećanja građana Srbije tokom ovog uznemirujućeg i bolnog procesa transformacije društva.

Na čudan način ova istraživanja svedoče o protivrečnostima u odnosu građana prema vlastitom društvu, o velikim očekivanjima i neispunjenim nadama koje se prelamaju kroz prizmu dve decenije dugog procesa transformacije države. Tako, u konstrukciji vlastitih narativa ispitanici socijalni život, a ponekad i svoj vlastiti, dele na period „pre“ i period „posle“ raspada SFR Jugoslavije. Period „pre“ u narativima dobija obrise simboličkog imaginarnog standarda „normalnosti“ života kakav priželjkuju, ali koji u novonastalim okolnostima jednostavno nije moguć. Opsesivno vraćanje ideji „normalnosti“ i sigurnosti vremena „pre“ kod mnogih ispitanika ima funkciju psihološkog sigurnosnog mehanizma koji omogućava očuvanje vere u to da „izmenjena normalnost” koja proizvodi nesigurnost i nezadovoljstvo nije nepromenljiva. Ima ispitanika koji kroz vlastite narativne strategije univerzalizuju iskustvo života u „stanju haosa“ nastavljajući da primenjuju obrasce socijalnog ponašanja naučene u vanrednim socijalnim okolnostima na različite aspekte socijalnog života.

Jedno je sigurno, svi oni dele snažno osećanje nemoći i nemanja perspektive. Ovo uznemirujuće osećanje proizvodi tri vrste odgovora/načina reagovanja/komunikacijskih strategija za prevazilaženje napetosti koju proizvodi nezadovoljavajuća realnost. To su: strategija povlačenja, strategija napada i nametanja vlastitog pogleda na svet koja aktualizuje fenomen političke „radikalizacije“ i strategija planiranja koja, na žalost, ima sve manje pristalica jer podrazumeva veru u mogućnost promene nezadovoljavajućih socijalnih okolnosti preko ličnog ili organizovanog grupnog nenasilnog socijalnog angažmana. I dok je, kako ovo istraživanje pokazuje, u periodu odmah posle petog oktobra 2000. u narativima građana Srbije preovladavala strategija planiranja, već drugo istraživanje sprovedeno u zimu 2004. pokazuje porast razočaranja obimom i tempom očekivanih promena i konsekventno porast broja onih koji pribegavaju strategiji povlačenja i distanciranja od aktuelnog političkog toka. Istraživanje iz 2006. bolno svedoči o produbljivanju ove distance i povlačenju građana u sferu privatnosti unutar koje je moguće uspostaviti kontrolu nad vlastitim razlomljenim i uništenim socijalnim i političkim životom. Ovi uznemirujući nalazi svedoče o putu i fazama razočaranja kroz koje su građani Srbije prošli, ali i o gubitku vere da će društvo u skorije vreme učiniti napor da na neke od njihovih potreba i očekivanja odgovori.

I dok pišem ovaj tekst konstatujem da nas je 2009. godina odnela još dalje od „normalnosti“ o kojoj sanjaju moji nekadašnji ispitanici. Na vestima čujem da uprkos naglom padu temperature ove hladne decembarske večeri protesti radnika na nekoliko različitih geografskih tačaka širom Srbije ne prestaju; neki od njih već više sedmica spavaju na pruzi ispod improvizovanog šatora, radnice jednog propalog preduzeća više od deset dana štrajkuju glađu, svakog jutra, već dva meseca, dok prolazim Terazijama na putu do posla čujem zvižduke radnika čija su preduzeća u procesu privatizacije uništena… svi oni, suočeni sa nemogućnošću elementarnog preživljavanja, došli su do tačke u kojoj strategija povlačenja postaje disfunkcionalni luksuz, a strategija planiranja daleki san primenljiv jedino u situaciji relativne socijalne uređenosti i postojanja funkcionalnih institucionalnih mehanizama kojima je moguće ostvariti lična i grupna radna i građanska prava, što u Srbiji nije slučaj. Konsekventno, artikulacija političkih i bilo kojih drugih interesa dobija formu radikalnih, ponekad čak dramatičnih (odsecanje prsta), ličnih i socijalnih akcija u kojima ulozi rastu vrtoglavom brzinom.

Sasvim sigurno ukoliko društvo ne učini napor i ne otvori određene institucionalne mogućnosti koje će biti u stanju da kanališu i na izvestan način amortizuju naraslo nezadovoljstvo građana, ni budućnost Srbije neće biti bolja od ove kratke skice aktuelnog trenutka. To, međutim, nije tako jednostavno. Otvaranje perspektive podrazumeva pre svega otvaranje mogućnosti zapošljavanja, a to je u privrednom sistemu koji ne funkcioniše komplikovan, možda i nemoguć zadatak. Bez posla teško da se iko može osećati punopravnim članom društva, što većinu radno sposobnih građana stavlja u neprijatnu poziciju autsajdera simbolički ih konfrontirajući sa društvom čiji su deo. Od ove pozicije do socijalnih nemira mali je korak, a ko ima pravo da na taj način traži „pravo na sreću“ i „normalnost“ života, pa, rekla bih, svi oni čije su nade i očekivanja iznevereni, a takvih je mnogo u Srbiji danas.

Filozofski fakultet, Beograd