Ministarka i sudije

Ministarka pravosuđa Snežana Malović kaže da je pri izboru sudija bilo pretnji i pritisaka, ali da je bolje da neki ljudi iz pravosuđa prete ministarki nego da bude obrnuto. Dobro je što ministarka pretnje dočekuje stoički i prihvata ih kao nešto što, samo po sebi, ide uz mukotrpan proces reformi, ali nikako nije dobro što one uopšte postoje, naročito ne u pravosudnom sistemu.

Jer glavni zadatak pravosuđa jeste sprovođenje zakona i pravde, a pretnje i pritisci nikako ne treba da imaju veze sa pravdom i zakonom.

Ministarka nije precizirala ko joj, zapravo, preti – nezadovoljne sudije, advokati ili neko treći. Takođe, ne znamo tačno da li su pretnje povezane sa premeštanjem sudija i tužilaca iz grada u grad, iz opštine u opštinu, ili samo sa izborom ove ili one ličnosti na mesto sudije. A bilo bi zaista važno da, sada ili nekom drugom prilikom, javnost dobije više detalja.

Iz tih informacija možda bi se moglo saznati nešto više o decenijama dugim čaršijskim nagađanjima o unosnim spregama pojedinih advokata i sudija. Jer, ako nekoga (advokata, sudiju ili bilo koga drugog) premeštanje iz suda u sud „žulja” do mere da se odluči da Ministarstvu pravosuđa ili ministarki tim povodom šalje neke poruke, onda se zaista treba upitati da li je posredi želja za vršenjem pravde ili neki drugi motivi.

O reformi pravosuđa u Srbiji, inače, priča se još od smene vlasti 2000. godine, a rasprave na tu temu neprekidno su praćene optužbama ljudi iz pravosudnog sistema da vlasti pokušavaju da naruše nezavisnost sudstva i tvrdnjama iz nadležnih ministarstava da su promene nužne. Neke od vlada koje su se u međuvremenu smenjivale tvrdile su da su načinile krupne korake, ali se u praksi malo toga promenilo.

Srbija je, naime, i danas zemlja sa rekordno dugim sudskim procesima, a sudije i pravosudni sistem su u vrhu liste institucija sklonih korupciji. Tako ih vide građani, i to zasigurno ne može biti posledica mešanja vlasti u rad pravosuđa. Da je tako lista poštenih sudija i advokata koji su, rizikujući da izgube posao, ustali protiv zloupotreba i korupcije bila bi prilično dugačka.

Srbija je zemlja u kojoj se, recimo, čak i slučajevi dramatičnog nasilja i huliganstva na stadionima i van njih vode i po 10 godina. Beskrajno dugo traju i neki drugi procesi, proceduralne greške zbog kojih se procesi ponavljaju često su gotovo početničke, a sve to zajedno tanji ionako slabo poverenje stanovništva u pravosudni sistem i troši novac poreskih obveznika.

Ukratko, nezavisnost pravosudnog sistema podrazumeva i njegovu efikasnost, a srpsko pravosuđe se time teško može pohvaliti. Promene su, dakle, nužne i na njima treba da rade zajednički i vladajuće strukture i pravosuđe. Ako u tom poslu bude pretnji i ucena, od njega neće biti ništa. A dok u Srbiji ne bude uspostavljen efikasniji pravosudni sistem, pravna država i istinska demokratija neće imati odgovarajuću zaštitu.