Vaga peha i ceha

Zavejalo nas, glavni kolovozi su u Beogradu bolje očišćeni od trotoara, pešaci bi radije da idu bezbednijim putem, ali im novi zakon o bezbednosti saobraćaja preti kaznom od 5.000 dinara ako prekrše teritorijalni integritet i suverenitet automobilskog carstva. Mahom, stoga, ostaju na svom, klizavijem, terenu, uz računicu: lakše ćemo podneti i povrede zgloba nego udare globe.

Ne pomišljaju, naravno, da tako ometaju napore za popunjavanje deficitarnog državnog budžeta. Njemu više odgovaraju sankcije nego lekarske intervencije: prve su mu priliv, a druge odliv sredstava.

Takvi i slična vaganja ceha i peha, normi i nenormalnih okolnosti, deluju neuravnoteživo. Ali…

Svi smo mi (svet) ušli u doba prilagođavanja i ne možemo više da živimo bez uzdržavanja, obuzdavanja nas samih, poručuje britanski pisac i ekološki aktivista Džordž Monbiot. Ne možemo više jedni drugima „uz nos”, već sve što činimo mora da uvažava i ostale, istakao je u „Gardijanu” osvrćući se na značaj svetske, kopenhaške, konferencije o klimatskim promenama.

Čovečanstvo nije više, precizira, podeljeno na konzervativce i liberale, reakcionare i progresiste, već je u toku redefinisanje civilizacije – „prva velika globalna bitka između nesudržanih i uzdržanih”. Dve struje, od kojih prva teži produžavanju neobuzdanosti, a druga izvesnom obuzdavanju – da ono što, mestimično olako, zovemo napredak ne bi ugrožavalo ono od čega nam zavisi opstanak.

Iste teze mogle bi da važe za niz delatnosti koje takođe zagađuju atmosferu, često se ispostavljajući i kao zbirka ovozemaljskih i prizemnih uzroka za nevolje koje su mnogi skloni da pripišu „nebu” i „višoj sili”. Nema, naime, savremene krize, internacionalne i nacionalne, koja nije proistekla iz neodmerenosti, gramzivosti i prenebregavanja interesa i domašaja drugih.

Umišljenosti o sopstvenoj veličini i tuđoj zanemarljivosti dovele su do najvećih savremenih tragedija i njihovih prethodnica u bliskoj istoriji. Od neobuzdane eksploatacije prirode koja sada „žestoko uzvraća”, bliskoistočnih, afričkih, balkanskih, terorističkih i drugih razaranja, među kojima i oružanog spoljnog intervencionizma bez mandata nadležnog Saveta bezbednosti UN, do tekuće globalne finansijske krize i krize poverenja.

Mnoge institucije su srušene a da nisu stvorene nove. Mnogi ideali su se ispoljili kao iluzije, mnoge smernice su se izvitoperile u stranputice, mnogi vođi su se iskazali kao nedozreli za vremena u kojima su prestali da važe stari putokazi, mnogi građani su se našli u začaranom krugu neostvarenih im obećanja i obećanih neostvarivosti.

Ako mislite da su ove odrednice apstraktne, uključite prisećanja na događaje iz prelaznog perioda između prošlog i ovog veka. Kao što su – ratovanja u bivšoj Jugoslaviji, invazija na Irak s pogrešnom pretpostavkom da on poseduje oružje za masovno uništavanje, pri čemu je zanemaren Avganistan kao glavno poprište obračuna sa otpadnicima (talibani i Al Kaida), istrajni rast moći Kine iako nije deo talasa demokratizacije, pad uticaja UN kao i prestiža onih koji ih nipodaštavaju, ogrešenja o principe međunarodnog prava, posrtanja (uz mnogo krahova) u centrima finansijskog autoriteta, život „na kredu” do prezaduženosti koja se graniči s neotplativostima, povećavanje regionalnih i socijalnih razlika, istanjivanje srednjeg sloja i u društvima koje je taj stalež oblikovao, učvršćivao i unapređivao.

Da se, na kraju, poigramo – rečima. Na našem jeziku, ćudi prirode se izgovaraju slično izrazu za kolektivne ili individualne nepoćudnosti: klima i klimavo.

Ova verbalna sličnost se ogleda u sudbinama i onih koji za nju ne znaju niti je razumeju, pa nisu ni u stanju da joj pridaju značaj. Mogli bismo, međutim, da je bar mi uvažimo kao podstrek za dosezanje poželjnog. Da međusobno budemo manje „rasklimani”, a prema drugima više „aklimatizovani”. Pa da neizbežni ceh – u obračunu sve preporučljivijih uzdržanosti i dugo forsiranih nesuzdržanosti – dočekamo kao uspeh, bar pretežno, a ne kao peh.