Rodos na Zvezdari

Čuvena starogrčka krilatica „Ovde je Rodos, ovde skoči” omiljena je u „Mihajlu Pupinu”. Institut danas ima oko 440 zaposlenih, od kojih je oko 250 sa univerzitetskom diplomom (20 doktora nauka i blizu 40 magistara). Na poslediplomskim studijama su svi univerzitetski obrazovani saradnici mlađi od 35 godina, to je obaveza, a poslodavac namiruje troškove školovanja.

Nije ni čudo što je vodeći u ovom delu Evrope u upravljanju energetskim postrojenjima, nadgledanju saobraćaja, osmišljavanju i korišćenju internet-tehnologija. Prvi čovek dr Vladan Batanović ne krije zadovoljstvo što ova ugledna istraživačka ustanova na Zvezdari učestvuje u 14 projekata Evropske unije.

Kako se Institut „Mihajlo Pupin” našao u EU pre nego što joj je naša zemlja pristupila?

Mi vidimo približavanje i pristupanje EU kao put za obezbeđenje boljeg života, a ne kao cilj koji osigurava bolji život. Zato ulažemo dosta napora i vremena da usvojimo način rada kakav je u EU, da se se što više integrišemo u evropsku naučnoistraživačku zajednicu kroz tzv. evropske istraživačke projekte. U institutu se ostvaruje 14 takvih projekata, u koje su uključeni svi mlađi saradnici, a predvode ih iskusniji naučnici i istraživači. Nema nijednog sa univerzitetskom diplomom koji nije uključen u neki domaći ili inostrani naučnoistraživački program.

Zašto je međunarodna naučnotehnološka saradnja „biti ili ne biti” za naše naučne ustanove?

Današnji svet je globalan, naročito kada su u pitanju istraživanja i razvoj. Nova naučna saznanja, nove tehnologije ili novi proizvodi više nisu nacionalno omeđeni. Ako želimo da budemo deo međunarodne naučne zajednice, od koje mnogo očekujemo ali i kojoj dugujemo naš doprinos razvoju nauke i tehnologije, moramo joj pripadati. Zatvoreni u granice Srbije možemo samo da pričamo da se bavimo naučnoistraživačkim radom, ali će nam nedostajati rezultati koji bi trebalo da pospeše privredni razvoj zemlje. A onda se pitamo: čemu ulaganja u nauku?

U kojim područjima ste kadri da se nosite sa stranim istraživačima?

„Mihajlo Pupin”se ne bavi fundamentalnim istraživanjima već razvojem i primenom novih informaciono-komunikacionih tehnologija, pre svega u upravljanju složenim procesima (u vodoprivredi, elektroprivredi, saobraćaju, očuvanju životne sredine) i složenim sistemima (u telekomunikacijama, računarstvu i procesnom upravljanju). U tome smo međunarodno konkurentni, i to svakodnevno dokazujemo. Institut je, nesporno, regionalni lider u upravljanju elektroprivrednim objektima, nadgledanju i praćenju saobraćaja, razvoju i primeni internet-tehnologija. Nama su i u ovom delu Evrope i u svetu konkurenti, ali neretko i partneri, velike multinacionalne kompanije kao što su „Simens”, ABB, „Vateh”, „Kapš” i „Rejtion”.

Gde je sve kod nas i u svetu ugrađeno znanje i iskustvo „pupinovaca”?

To je veoma dugačak spisak. Bez preterivanja može se reći: u maltene svakom mestu u Srbiji. Kad god u svom stanu upalite sijalicu ili uključite neki uređaj ili, bar, u pola zemlje otvorite slavinu za vodu, ili prođete autoputem, ili odete da platite poreske obaveze, vi ste u direktnom kontaktu s nekim od složenih sistema koje je razvio, proizveo, instalirao i održava Institut „Mihajlo Pupin”. Prisutni smo na svim kontinentima, od skandinavskih zemalja do afričkog polutara, od Rusije i Kine do Brazila, od morskih dubina do avionskih visina.

Kakvom se kartom „sive mase” možete pohvaliti?

U informaciono-komunikacionim tehnologijama za Srbiju je najbitnije zaustavljanje tzv. odliva mozgova. Mladi, ali iskusni naučnici i istraživači, više ne odlaze iz Instituta „Mihajlo Pupin”. Naprotiv, imamo veću ponudu nego što su naše potrebe. I pored toga, stalno je otvoren konkurs za mlade, talentovane i vredne saradnike. Više nije redak slučaj da se u institutu zapošljavaju mladi stručnjaci čiji je prosek ocena na studijama preko 9,5. I to je tako već četiri–pet godina. Pre toga bilo je potpuno drugačije.

Osnovali smo naučnotehnološki park u kojem je 35 firmi, dva fakulteta i jedan institut. Oko instituta okupljeno je oko 1.000 zaposlenih, od kojih je blizu 600 sa univerzitetskom diplomom. Osim fakulteta sve ostale firme su na tržištu, ne dobijaju novac iz budžeta. Ovakav skup stručnjaka, s velikim iskustvom i odličnim rezultatima u istraživanju, razvoju ili poslovanju ne postoji ni na jednom drugom mestu u jugoistočnoj Evropi.

Da li se mladi vraćaju? Čemu mogu da se nadaju?

Da, vraćaju se, ali ne brzinom kojom su odlazili. Biće potrebno mnogo napora sličnih institucija, a i cele države da se povratak u Srbiju učini privlačnim. Nisu u pitanju samo pare, već društvena klima – od bezbednosti, preko korupcije i kriminala, zdravstvene zaštite, kvaliteta škola do odnosa administracije i sudstva. Institut može da obezbedi atraktivne programe istraživanja i razvoja i pristojne plate, sve ostalo je u nadležnosti onih koji upravljaju državom.

Zašto se toliko malo ulaže u nauku, tehnologiju i visoko obrazovanje? Smatrate li da se hitno moraju povećati izdvajanja?

Jedna od deviza u „Mihajlu Pupinu” je čuvena starogrčka izreka: „Ovde je Rodos, ovde skoči”. Ako čekate da vam neko obezbedi uslove koji postoje u SAD, ako čekate „beli šengen”, ako iščekujete učlanjenje u EU, velika ulaganja i slično, pa da onda imate rezultate, sa sigurnošću tvrdim da – kad sve to bude – rezultata opet neće biti. Rodos je uvek ovde, i to sada.

S postojećim skromnim budžetskim ulaganjima, nauka treba da pokaže političarima, građanima, celom društvu da daje primetan doprinos boljitku svih nas. Mora svojim rezultatima da izbori veći udeo u raspodeli „budžetskog kolača”. A oni koji planiraju budžet, moraju da odrede prioritete u svemu, pa i u nauci. Mora se znati za šta imamo novac, a šta treba da čeka bolja vremena. Mora se ulagati u one naučne oblasti koje su na liniji naučnotehnološkog razvoja EU. Ni ona nema para da pokrije sve naučne oblasti.

Da je to moguće i da daje dobre rezultate, pokazuju primeri „Mihajla Pupina”, Instituta za kukuruz, Instituta za ratarstvo, Instituta „Jaroslav Černi”, Instituta za fiziku. I naravno, fokusiranje je posledica osmišljenog plana održivog privrednog razvoja zemlje, a ne želja bilo koje populacije, čak i naučnoistraživačke. Moram reći da je prvi hrabar potez povuklo Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj. Želim da verujem da će u tim naporima istrajati.

Šta će se time postići? Ko ima koristi od toga?

Ako hoće da obezbedi održivi privredni rast, Srbija se mora suočiti s činjenicom da nije ni mnogoljudna, ni sa obiljem mineralnih sirovina. Sve što ima jeste mala, ali realna šansa da u nekim tržišnim nišama može da ponudi visokotehnološke proizvode konkurentne na svetskom tržištu. I da u tome stalno održava tehnološku inovativnost. Na ovom zadatku značajno mesto imaju naučnoistraživački rad i visoko obrazovanje. Te niše su, pre svega, biotehnologija, infrormaciono-komunikacione tehnologije, energetika, očuvanje životne sredine.

Može li se, uopšte, živeti od naučnih i tehnoloških dostignuća?

Potvrdan odgovor je nedvosmislen. U suprotnom, još bismo bili u kamenom dobu. Može li se živeti od nauke u Srbiji? Odgovor je složeniji, zavisi u kojoj ste naučnoj oblasti, kakvi su rezultati naučnoistraživačkog rada, postoji li tržište za to kod nas, ima li ga uopšte u svetu itd. Ako svoje rezultate naučnog rada ne možete da valorizujete kroz privredne delatnosti, ako ne možete da prikažete kroz referentne naučne publikacije, ako vas niko ne zove da nešto uradite ovde i u svetu onda se postavlja pitanje svrhe takvog istraživanja, takve naučne institucije.

Sami sebi ste postavili pitanje: Čemu služi nauka u Srbiji? Imate li odgovor?

Postoji ogroman broj naučnih radova o cilju i svrsi naučnoistraživačkog rada u svetu, pa i kod nas. Organizuju se brojni skupovi. Posmatram to godinama i sve se svodi na lament kako nema dovoljno državnog ulaganja u nauku. I država to priznaje pravdajući se opštom ekonomskim prilikama. I sve bi bilo idilično, kad bi bilo… Ovakav stav doveo je do toga da javnost počne da posmatra nauku kao trošak, a ne kao izvor prihoda.

Po mom mišljenju istraživačko-razvojni rad trebalo bi, prevashodno, da bude usmeren ka poboljšanju privređivanja u Srbiji, onako kako se to radi u „Mihajlu Pupinu”. Zato nauka, ona primenjena, kao proizvod mora da ima nešto novo, tržišno atraktivno i komercijalno konkurentno. To je proizvod, usluga, tehnologija, znanje, ideja. Trenutno je srpska nauka jedini ozbiljan generator savremenih tehnoloških proizvoda za domaću privredu. Kroz ostvarivanje te misije trebalo bi ocenjivati uspešnost domaće nauke.