Bubnjari i zviždaljke u Zagrebu

Na Venecijanskom bijenalu 2003. sarajevski umetnik Jusuf Hadžifeizović je u svom video-radu tematizovao odnos Srba i Bošnjaka i posledice srpske hegemonije kroz seriju viceva. Jedan vic skraćeno i prepevano glasi:  

Srbin: Ko ste vi, bre, niko i ništa. Bez nas ne možete ništa da postignete. Bošnjak odgovara: Nije baš tako, eto prvi smo u Evropi u košarci za invalide: Srbin: Eto, pa i za to smo mi zaslužni.

Ova crnohumorna storija bez koje bosanskohercegovačka kultura ne može postojati ukazuje na neka veoma ozbiljna pitanja u odnosima bivših članova jugoslovenske zajednice. Nekako ispada da svi koji su se iz nje izdvojili imaju potrebe da svoj identitet i različitost grade na otklonu od prakse, politika i formi koje postoje u Srbiji, pa će tako, kao u vicu, Srbija biti zaslužna za sve dobro što se u okruženju desi upravo stoga što je motivisala druge da se od nje razlikuju – kvalitetom ili pametnim strategijama.

Iako su za sva postjugoslovenska društva zajedničke političke afere, tranzicijske prevare i manipulacije, izvan toga svako od ovih društava pokušava da pronađe neke vitalne strategije preko kojih će pred očima sveta ostvariti identitet savremenog društva. Srbijansko društvo se, gledajući retrospektivno i kroz efekte sprege kulture i politike, legitimisalo preko Egzita i Guče, što su dva pola istog zabavljačkog koncepta, preko jednog filmskog autora i preko investiranja u pozorišta koja su građena, rekonstruisana i bogato programski nagrađivana. No, nijedna od ovih legitimacija ne predstavlja ogledalo strateškog razmišljanja i pravu kopču sa epohom u koju smo već zagazili. Iako savremena umetnost predstavlja veoma vitalan resurs, spletom raznih okolnosti srpske institucije umetnosti već dugo su zatvorene (trebalo je prvo graditi nove pa onda rekonstruisati stare).

Sa druge strane, Hrvati su – a ne samo da bi se razlikovali od Srba, mada to nikako ne treba isključiti – uložili ogromne napore da svoj identitet grade upravo preko savremene umetnosti. I ne samo Hrvati: Republika Srpska je konstituisala Muzej savremene umetnosti RS koji je pokazao ozbiljne namere da bude konkurentan u regionu. A Hrvati su izgradili potpuno nov Muzej suvremene umjetnosti i on je otvoren 11. decembra ove godine.

(/slika2)„Muzej je gotov”, glasio je naslov specijalnog izdanja „Večernjeg lista” koji je izašao u toku otvaranja muzeja. I naslov tog teksta i uvodna ceremonija otvaranja, orkestar bubnjara sa povremenim orkestralnim zviždaljkama veoma je podsećao na metod koji su beogradski studenti i građani  koristili u demonstracijama. I bez obzira na to što ovakav ceremonijalni intro nije imao direktni politički povod, ili ga bar nismo prepoznali, ipak je značio određeni humor, ironiju, otpor i pobedu jedne strategije koja će dugo godina pokazivati krajnje korisne efekte za društvo u celini.

Ovim potezom hrvatska politika i kulturna politika ozbiljno su se distancirali od komunističke prakse useljavanja u već gotove, davno izgrađene prostore. Izgradili su novu kuću umetnosti i takvim strateškim potezom osigurali: kulturnu supremaciju u regionu, pa i političke benefite koji iz toga proizlaze. Zagreb dobija šansu da bude kulturni centar regiona, što je u veoma bliskoj vezi sa turizmom. Potpuno novi muzej, izgrađen na 17.000 kvadratnih metara, predstavlja moćnu muzeološku industriju koja će uz postojeće institucije biti u mogućnosti da konstituiše sistem umetnosti kao i da uspostavi dominantne linkove sa sličnim evropskim centrima.

Sama postavka, čiji su autori Nada Beroš i Tihomir Milovac, može se tumačiti kao snažna potreba da se kroz novu instituciju izvrši redefinisanje pozicija određenih umetničkih praksi ali, i reidentifikovanje značaja određenih tokova umetnosti. Tako, iako je to bio izuzetno hrabar potez, ovu postavku karakteriše tek diskretno prisustvo lokalnog modernizma, dok je akcenat stavljen na one linije koje se baziraju na avangardama, Gorgoni, novim tendencijama, konceptualnoj i postkonceptualnoj umetnosti. Dosadašnja muzeološka hegemonija klasičnih medija (slikarstvo, skulptura) ozbiljno je debalansirana novim medijima, instalacijom, videom, fotografijom i tekstom. Oko 600 vrhunskih radova iz Hrvatske, regiona, ali i iz celog sveta govore o ozbiljnom konceptu međunarodnog muzeja. U tom smislu nikakvo iznenađenje nije bilo to da smo mogli videti radove čak pet umetnika koji su svoju karijeru počeli u Srbiji: Marine Abramović, Gergelj Urkoma, Radomira Damnjanovića Damnjana, Raše Todosijevića i Olge Jevrić. Postavka kreće od grupe Gorgona (Vaništa, Knifer…), razvija se u jednom spiralnom sistemu, no ne u smislu Gugenhajma, a završava se primerima radova koji podrazumevaju nove tehnologije. Značajno je i vidljivo prisustvo inostranih umetnika od kojih su neki davno izlagali u Galeriji suvremene umjetnosti (Jozef Bojs), a neki su, poput Jana Fabrea i Hansa Hakea, svoje radove donirali novom muzeju. Posebno mesto je dato članovima „Grupe šestorice” (Demur, Jerman, Martek, Mladen i Sven Stilinović, Vučemilović), mada je simptomatično da su svuda predstavljeni pojedinačno a ne kao grupa. Za mlađe posetioce odeljak kinetičke i optičke umetnosti može predstavljati „kariku koja nedostaje” u razumevanju tokova umetnosti i stvarnosti.

Neko ko je pratio scenu tokom poslednjih četrdesetak godina jasno će primetiti da je umetnost koja je nastajala po studentskim kulturnim centrima, poodrumima i alternativnim prostorima dobila puni legitimitet i promovisana u najboljem svetlu. Taj neko će takođe primetiti da je ovom postavkom potvrđen urednički diskurs kustosa obe galerije SKC-a iz Beograda (što nikada nije učinjeno u beogradskim stalnim postavkama) jer program koji se odvijao u ove dve galerije sada se jasno može pratiti i u stalnoj postavci muzeja, od konceptualizma i postkonceptualizma do kontroverzi osamdesetih gde je „tipovanje” kustosa Srećne galerije na fotografiju, eros i politiku očigledno tačnija karakteristika osamdesetih nego tipovanje na novu sliku, skulpturu i formalizam koju su praktikovali drugi kustosi u Beogradu.

Ali, ponovimo još jednom, glavna i fundamentalna osobina Novogmuzeja jeste sposobnost, volja i želja da svoju postavku gradi na međunarodnom sadržaju,i to ne nužno samo na regionalnom (međunarodni koncept muzeja kao posledica raspada Jugoslavije na šest novih država) već i na svetskim umetničkim imenima i programima.