Molitva u nahtkasni

Vlasnik je dve prestižne nacionalne nagrade za slikarstvo – američke i italijanske. Ova druga, pod nazivom Sveti Đorđe, svrstala ga je u prvog stranca koji ju je dobio u 900 godina njenog postojanja. U avgustu 2008. bio je na pozorišnom festivalu u Edinburgu sa svojim džipsi mjuziklom, prvim te vrste na svetu, pod nazivom Ciganska molitva za jug. Potom je napravio novo delo istog žanra, Inviseble gipsy, sa Anom Sofrenović u glavnoj ulozi, koje bi iduće godine trebalo premijerno da se izvede na Praškom proleću.

Prošlog leta, na Svetskom festivalu dokumentarnog filma u Marseju, u selekciji od 4 000 filmova, bio je među prvih 20 sa autorskim filmom Crvenkapa. Ove nedelje, u Domu kulture Studentski grad u Novom Beogradu, na međunarodnom festivalu alternativnog umetničkog filma i video ostvarenja, Crvenkapa je bila u selekciji deset najboljih i filmu je pripala memorijalna nagrada Ivan Kaljević, ovog puta u selekciji od 400 prispelih radova. Oduševljeni sineasta Dušan Makavejev čestitao je Zoranu Tairoviću, poželevši mu da što pre snimi igrani film. Dok se za to ne steknu uslovi, novosadski autor završava novi dokumentarac za festival u Marseju 2010. Pisao je muziku za film Zov u produkciji holivudskog Metro Goldvin Majera. Kaže da je umetnost za njega neprestano postavljanje pitanja.

Ima neke neizbežne simbolike u činjenici da je Zoran Tairović (43) rođen u najstarijem delu Novog Sada, na Salajki, u Slepoj ulici koja se završavala nadvožnjakom preko koga su išli vozovi. Oni su vodili u neki drugi život o kome je Zoran sanjao. Da iz te arte povera poetike ode u neki bolji svet:

„Želeo sam da ne budem ružan, prljav i zao. Moje okruženje je bilo prilično sirovo i surovo. Od njega sam bežao i spasavao se tako što sam izabrao svoju crkvu kojoj ću se moliti Bogu. A to je bila nahtkasna u koju sam se uvlačio i crtao. Bila je to prva samoinicijacija kad je reč o mom budućem opredeljenju.”

San svih siromašnih ljudi je da im deca budu gospoda, advokati, lekari... Tako objašnjava ovaj slikar spoznaju o svojim roditeljima – ocu koji je bio pola Rom pola Bugarin, i majci Srpkinji, tačnije njeni su bili Vlasi. Da bi im priuštio tu iluziju, kao najbolji đak u generaciji, upisao je prava, ali posle druge godine je shvatio da ga crteži iz nahtkasne vuku na drugu stranu. Završio je Likovnu akademiju u Novom Sadu kao najbolji student. Nije siguran da li mu je prosek bio baš 10, ili koji promil manje. Uz slikarstvo, muzika je bila Zoranova druga ljubav:

„Ja sam jednostavno rastao sa muzikom. Išao sam u nižu muzičku školu, ali prva iskustva koja su mi promenila muzički ukus stekao sam kao član Hora muzičke omladine Novog Sada koji je vodio Eugen Gvozdanović. Saznanja tih ljudi bila su u opusu od Mokranjca do Veberna, od Mocarta do Sakamota, od Kita Džereta do Gizija Gilespija. I ja sam pod njihovim uticajem počeo da stičem pravo muzičko obrazovanje. Ulazio sam u strukturu Orlanda di Lasoa, Palestrine... savladavao sam bogatstvo evropskog muzičkog nasleđa. Kasnije sam i sam počeo da komponujem.”

(/slika2)Zoran svedoči da je njegov pradeda po ocu, Vlada Tairović, rentijer, bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. On je prvi dovezao jaguara u Srbiju. U kandidaturi za izbore, na njegovoj listi je pisalo – Srbin istočne pravoslavne vere. Vladin sin Milorad je, između dva rata, u Americi završio visoku vazduhoplovnu i visoku tehničku školu.

Život Zorana Tairovića je bio daleko od ove bajke:

„Biti Rom i živeti u neromskom okruženju, znači mimikrijski odnos prema većinskom delu stanovništva. Tada poželite da niste Rom. Ja nisam imao problema zbog činjenice da sam i Rom, bez obzira na poneke od uobičajenih opaski u kojima je dominirala reč ciganin. Mene to nikada nije pogađalo jer sam previše voleo ljude oko sebe i život u njegovim stvaralačkim izdanjima.”

Poslednjih godina, sve je više nevladinih organizacija, poput Sorosa i drugih, koji su spremni da pomognu stvaralaštvo ovog Novosađanina. Pre svega kao umetnika, a potom i kao Roma:

„Romi u 21. veku imaju problem sa obrazovanjem, ali i identifikacije sa uspešnim ljudima. Moralo bi se znati da su poreklom Romi bili Botičeli, i Karavađo, i Oto Miler, i Pikaso i Dali... umetnici koji su napravili pomake u istoriji umetnosti. To je bitan fenomen na koji Romi mogu da budu ponosni kao najveća nacionalna manjina u Evropi koja broji 12 miliona pripadnika.“