Pravila protesta

I posle deset objavljenih tekstova u ovoj rubrici ostajemo bez odgovora na pitanje ko ima pravo na blokadu grada. Autori priloga nisu, zapravo, ni bili u obavezi da bukvalno odgovore na pomenuto pitanje. Jer, naravno, o pravu na blokadu odlučuju oni koji protestuju. S tim što odluka o tome da li će neko izaći pred zgradu vlade ili blokirati put – uglavnom zavisi od količine problema koje neko nosi na svojim plećima. Zato puteve preprečavaju oni koji već mesecima nisu dobili platu, dok pred zgradu vlade dolaze radnici nekadašnjih velikih beogradskih preduzeća. Takođe, na kolektivne štrajkove glađu odlučuje se nekolicina radnika, oni kojih nema dovoljno da bi održavali blokadu. Nepisano je i pravilo da se na bilo koji vid uličnog protesta odlučuju oni koji nemaju nikakvu korist od toga da protestuju u krugu fabrike. Takvima fabrike i ne rade. Uostalom, onaj nekadašnji pojam štrajka koji se svodi na to da radnici dođu na posao, obuku radne mantile i stoje pored mašina kod nas više i ne postoji. U stvari, postoji, ali odnosi se samo na neke profesije kao što su lekari, prosvetni radnici, kontrolori letenja, aviomehaničari – oni od čijeg rada svakodnevno zavisi veliki broj građana i institucija. Pripadnici ovih delatnosti to znaju i koriste svoj položaj. Zato oni ne moraju da stoje na barikadama: često je dovoljno da samo najave da će zbog nečega stupiti u štrajk pa da se u zgradi vlade odmah upali odgovarajuća lampica. To ne znači da će njihovi zahtevi odmah biti ispunjeni. Ali uvek se nađe neko rešenje u okviru nadležnih ministarstava, jer vladine službe očito mere širinu nezadovoljstva koje nečiji protest može da izazove.

Pa kad su prekjuče protestovali taksisti i auto-prevoznici, njih nekoliko hiljada koji gabaritom svojih vozila mogu da zaustave kretanje pola miliona ljudi, istog dana s njihovim predstavnicima sastala su se tri ministra i uveče je dogovoreno ispunjenje zahteva. A kada u Novom Pazaru, Rači ili Zrenjaninu protestuju radnici, vladina lampica se upali tek posle nedelju dana i tek kad se tamo dogode najteže stvari.

Do tih mesta ministri sporo stižu, o čemu svedoči primer donedavno zatvorene pruge kod Lapova. Prvo su se sa građevinarima susreli savetnici ministara, valjda kao izvidnica, da vladi podnesu izveštaj, da bi tek susret štrajkača sa ministrom ekonomije označio početak kraja jedne od ovdašnjih blokada.

Protesti tako imaju i „geografsku dimenziju“ – uspešniji su u zadovoljavanju svojih zahteva oni koji su teritorijalno bliže vladinim zgradama i većim medijima. To znaju i radnici iz udaljenijih mesta, ali nepisano je pravilo svakog socijalnog protesta da ljudi radije blokiraju neki sebi blizak drum. Na pitanje upućeno radnicima „1. maja“ iz Lapova zašto nisu umesto zaposedanja obližnje pruge došli u Beograd pred zgradu vlade, usledio je odgovor da se lapovački radnici u Nemanjinoj ulici ne osećaju domaćinski. I o sirotinji je reč, onima koji i štrajkuju zato što mesecima ne dobijaju platu, a dolazak i boravak u Beogradu košta. Zato radnici „1. maja“ protestuju u Lapovu, dok beogradski taksisti drže Slaviju. I zato oni za samo nekoliko sati uspevaju da se izbore protiv primene propisa koji im ne odgovaraju, dok su radnici iz Lapova tri puta ove godine ležali na pruzi, i to po nekoliko dana, da bi tek nedavno i njihovi zahtevi bili shvaćeni kao da je reč o taksistima.

Na tom tasu veće i manje važnosti, opasnosti i bezopasnosti, udaljenosti i bliskosti održavaju se manje-više svi aktuelni socijalni protesti u Srbiji. Da li će neko izaći da protestuje ili ne, gde će protestovati, koliko će biti uporan, ko će protest pokušati da smiri, da li će se u sve umešati neko (i ko) iz vlade – sve su to stvari koje se dešavaju po nekim nepisanim pravilima, ali pravila postoje i deo su već dugogodišnjeg neželjenog scenarija parcijalnog rešavanja raznih socijalnih problema. Drugo je pitanje zašto taj neželjeni scenario toliko dugo opstaje kao najjača (socijalna) karta u rukama radnika.