FIRER IZ EVROPSKOG SOKAKA

Od ranijih bombi postavljenih u sinagogama do sadašnjih grafita „svastike” i „hajlovanja” opet na sinagogama u Francuskoj, pa sve do najnovijeg britanskog naloga za hapšenje bivše šefice izraelske diplomatije, je li to antisemitizam ponovo isplivao na površinu u zapadnoj Evropi? I ne samo tamo, već i u Poljskoj, Mađarskoj, Rusiji. Švajcarska i njen referendum o minaretima na džamijama posebna su priča.

No, u Francuskoj se virus antisemitizma već duže pojavljuje u stotinu varijanti: afera Drajfus, Ognjeni krstovi, ,,petenizam”, mračni rasizam sedamdesetih godina prošlog veka, afera Goldman, Kopernikova ulica, afera Forison, koja je dobila ime po istoričaru koji je negirao postojanje koncentracionih logora i koji je proglasio falsifikatom dnevnik Ane Frank.

Kada je počela da se širi ova infekcija? Odavno. Sa Le Penom, bez Le Pena, sa rasizmom koji je ponekad antiarapski, a ponekad antijevrejski. Ali isto to važi i za antisemitizam na Istoku, koji nikada nije potpuno suzbijen, od carističkih progona do staljinističkih i poststaljinističkih represija. Da li se to Evropa ponovo vraća antisemitizmu koji je već postojao i pre fašizma i pre komunizma? Kako to da se ponovo bude antidrajfuska Francuska, sveta Rusija koja je deportovala Jevreje, poljska geta i Mađarska krstaških ratova?

Kada je u Francuskoj pre trideset godina izbila afera Forison bilo je jasno da je teško pronaći jednostavne odgovore. Naime, čak je i Čomski stao na stranu ovog intelektualca koji je negirao holokaust, tvrdeći „da su gasne komore mit koji su 1942. godine izmislili američki cionistički krugovi”. Čomski je to učinio radi „anarhističke slobode” i „prava koja imaju čak i nacisti da iznesu svoje mišljenje”. Tada se videlo da i anticionizam može da se pothranjuje čak sopstvenom suprotnošću. Zapravo, bilo je to vreme kulturne borbe nadahnute revizionizmom, to jest neophodnošću da se iznova napiše istorija pri čemu se ne bi prihvatala staljinistička verzija nacizma kao jedinog zla i pri čemu bi se dopunila tezom o „komunizmu kao zlu koje je prethodilo”. I to je mnoge ekstremne levičare navelo da podrže novu desnicu „novih filozofa”. Na kraju su zidovi bili prepuni kukastih krstova, došlo se do krajnjih granica tolerancije koja poriče samu sebe da bi dobila bitke koje vodi.

„Šta je Jevrejin”, pitao se Jevrejin Finkilkraut u svom čuvenom eseju „Imaginarni Jevrejin”. Na stranicama te knjige odvažno je objašnjeno da je drama sadržana u „kulturi različitosti” koju neguju svi, ali koju svi i dovode u krizu, i žrtve i dželati. Zato što je svima potrebno da se osećaju drugačije, uključujući i Jevreje, da druge smatraju drugačijim i „da sebe zamišljaju drugačijim”. Ili, da posle kulture netolerancije moderni čovek osuđuje fanatizam religija i dolazi do „tolerancije kao ravnodušnosti”. Je li to samo puko prihvatanje onoga koji je drugačiji od nas? Osećamo li se drugačijim upravo zato što smo „velikodušni” prema „tolerisanom”. To vredi ne samo za zapadnu i istočnu Evropu, to najviše vredi za Balkan...

U ime opštih prava, koja je sam prvi i formulisao, Seneka se okomio na Jevreje, u ime napretka, francuska prava ljudima su rubila glave, težila da ateizam pretvore u religiju, sa Staljinom je religija ateizma postala krvava. Ali upravo je u ime očuvanja tradicije bilo i terora, Hitler je 1934. obećao „konzervativnu revoluciju”. U ime slobode na površinu mogu da isplivaju aveti, dogme, rasizam. Kao što je u ime revizionizma istkana tkanina zbog koje je delimično oprošteno Hitleru da bi se bolje optužio Staljin. Ponekad upravo „religija Evrope” dovodi do goreg, jer se zasniva na političkoj mitologiji. Od Gobina do Rozenberga, čak i uz pomoć „naučne” antropologije, takozvane „indoevropske vrednosti” korišćene su kao izgovor da bi se upalila poneka lomača.Upravo u ime jedinstva i obnove Evrope Vagner raspiruje evropsko-germansko-keltsku vatru i poziva na „gaženje semitskih vaški”. Upravo oplakivanje slabljenja Zapada početak je Firerovog „arijevskog iskupljenja”. Iz laboratorije „novog evropskog čoveka” proistekli su staljinistički masakri. „Arijevska” nova desnica, koja je nekad bila na ekstremnoj levici, smatra „da je tolerancija prema nižima velika opasnost za narodnu zajednicu i jedinstvenu Evropu”. Ko je to taj „niži” ostaje da nagađamo.

Ne čudi, dakle, to da sadašnja ujedinjena Evropa iznosi na površinu i neke uobičajene otrove, evropska tolerantnost imala je i ranije velike krize. Sama kultura različitosti, koja je toliko ispravna kada dopušta slobode koje negira totalitarna kultura, može da se preobrazi u sopstveni krah i postane represija „različitog”. Još jednom smo suočeni sa krizom „kulture različitosti” koju je pokrenula kriza „kulture jednakosti”.

Da nije ovo zvono koje opet zvoni za sve?