KAKAV MIRAZ SRBIJA SPREMA

Stipe Mesić će u januaru, na srpski Božić, posetiti Kosovo. Hrvatski lider, kome u februaru ističe decenijski mandat arhitekte razbijanja SFRJ i promotora novih odnosa u regionu, tako će na licu mesta, kao prvi lider regiona koji dolazi u Prištinu, poželeti da pokaže da Balkanu predstoji proces koji je nazvao „dekosovizacijom”.

Srpski lideri će nedvojbeno, uz dosta povoda, biti iritirani. Preti zahlađenje odnosa sa Zagrebom, ionako teško pritisnutim nedavnom istorijom.

Neka ide do đavola Mesićevo regionalno mesijanstvo odrađivano uz pomoć tevtonskih saveznika i njegovo podučavanje Srba kako da se ponašaju prema Kosovu i Republici Srpskoj, ali više me muči kako ćemo mi sami odgovarati na izazove.

Pošto smo primili dva novogodišnja poklona – skidanje sa „bele šengenske” liste i deblokadu Prelaznog sporazuma – poslovično smo skloni zaključku da je lavovski deo posla obavljen.

Otvorena je licitacija da li kandidaturu za članstvo u EU podneti odmah ili sad. Onda je, u skladu sa vremenskim prilikama, šef holandske diplomatije morao da nas ohladi i podseti da sledi revizija u junu. Isporučenje one dvojice Hagu ostaje uslov nad uslovima. Nema indulgencija (oprosta). Korak po korak.

Šta će u vezi sa tim uraditi Rasim Ljajić ne znam. Po kalendaru koji je sam dao, njemu je ostalo tek 11 dana. Koliko je ostalo svima nama takođe ne znam, ali znam da su dobri odnosi i saradnja sa susedima jedan od koraka koji slede.

Dakle moje je pitanje da li će i „najproevropejskija vlast” u Beogradu nastaviti da brani Koštuničino nasleđe pokazujući prkosno na šta je sve spremna u odbrani Kosova?

Odnosi u regionu visoko su kotirani na listi zahteva koje EU postavlja svakom kandidatu za članstvo. Radi se pre svega o političkoj normalizaciji koja bi bila garant da na Balkanu ponovo ne dođe do pucanja.

Naravno da Srbija želi suverenu politiku i da ne dopušta da joj bilo ko drži lekcije. To i nije ambicija EU: „Nije na nama da govorimo predsedniku Tadiću šta da radi”, izjavio je u Briselu Havijer Solana posle septembarskog susreta sa srpskom delegacijom. „On je predsednik države koja želi članstvo u EU i siguran sam da zna šta treba da uradi da bi ostvario taj cilj”.

Bilo bi Tadiću jednostavno kada bi unija u 27 glasova čvrsto stajala iza uveravanja da Kosovo nema veze sa procesima integracije, da su to dva odvojena toka. Šta je sa izjavom šefa francuske diplomatije koji smatra da kosovska inicijativa Srbije u UN i evropske integracije nisu saglasni?

Znam da volimo da ignorišemo stavove koji nam se ne dopadaju, ali Evropljani mogu sebi da dopuste luksuz da zbog Kosova budu podeljeni. Porodične rasprave. To ne znači da će odustati od zahteva da Srbija ima dobre odnose sa svim svojim susedima. Davno je rečeno da EU ne želi člana koji će u miraz doneti tenzije.

Ko garantuje da posle haškog uslova neće uslediti formulacija: regulišite odnose sa Kosovom. Ne dopada nam se nedefinisan status između diplomatskog nepriznavanja i praktičnog ignorisanja.

Ima li Beograd, sem plana A, po kome su rešavanje statusa Kosova i Metohije i evropske integracije dva odvojena procesa, i rezervne planove?

Da ne okolišam: da li smo zbog „najsvetije srpske reči” spremni da se odreknemo strateški definisanog prioriteta – ulaska u EU? Pošto se najveći broj političara svih boja populistički saglasio da postane talac kosovskog pitanja, odgovor je uglavom poznat. Ne, Srbija „nikad neće” prihvatiti nezavisnost svoje južne provincije. Makar i po cenu evropskih integracija.

Branioci ove teze već imaju spremno referendumsko pitanje: Da li ste spremni da se odreknete dela srpske teritorije? Ogromna većina odgovorila bi odrično.

A šta ako bi se pitanje preformulisalo: Da li ste spremni da se odreknete dela srpske teritorije, pomažući na sve načine Srbima na Kosovu i Metohiji, u zamenu za dugoročni mir, stabilnost i prosperitet regiona i za brz ulazak Srbije u evropske integracije?

Tvrdim da bi ista ona ogromna većina bila „za”. Štitili bi interese Srba kao što pomažemo Srbima u Republici Srpskoj. I ništa ne fali što je priznajemo kao suverenu državu u našem susedstvu.

Pošto gotovo niko nije spreman na takvu formulaciju, time smo sebi navukli obavezu da na odnose sa susedima gledamo gotovo isključivo kroz jednostranu prizmu njihovog stava prema Kosovu.

Znamo kako stvari stoje sa Crnom Gorom i Makedonijom. Otkako su Podgorica i Skoplje priznali Prištinu teško je govoriti o saradnji suseda, ne barem u ravni diplomatije. Slovencima je nekako oprošteno. Hrvati se odavno smatraju akterom zavere sa Mesićevim pečatom ispod.

Sa Bosnom je druga priča. Ne tiče se Kosova, ali ispada da odnos Beograda prema susedu preko Drine danas predstavlja najozbiljniji test srpske diplomatske umešnosti.

Svesna da je dejtonska Bosna java koja je zaustavila rat, međunarodna zajednica od Beograda očekuje „konstruktivnu ulogu”, sličnu onoj koja će se tražiti i oko Kosova. Šta to znači?

Znači da Srbija, koja u relevantnim spoljnim vizurama drži „daljinski upravljač” odlučivanja u Banjaluci, obuzda nacionalizam bosanskih Srba oličen likom i delom Milorada Dodika. Nije slučajno Vuk Jeremić za Vašington putovao preko – Sarajeva.

Pošto je uvideo da „projekat Bosna” ne ide u željenom pravcu, zapadni svet sada pokušava da vruć bosanski krompir što pre ubaci u NATO i EU, pa neka u Briselu vide šta će. Zar isto neće važiti i za Kosovo?

Sve to podrazumeva pomoć Srbije. Tim više što se ona sama, ničim izazvano, isturila kao „lider regiona” i tako – rekao bih iz nehata – prihvatila i najveću odgovornost za ono što se oko nas događa.

Ako nam sutra neizbežno na dnevni red donosi „normalizaciju” sa Kosovom, danas se Beogradu otvaraju šanse. Teško da će me neko razuveriti da postavljanje Srbije na „belu šengensku” listu i deblokada Prelaznog sporazuma nemaju nikakve veze sa očekivanjem međunarodne zajednice da Srbija bude „konstruktivna” u rešavanju bosanskih problema.

Da ne pominjem da bi ulazak u NATO prekodrinskih Srba olakšao posao beogradskim entuzijastima uključivanja u zapadnu vojnu alijansu.

Tako se vraćamo na početno pitanje: da li je Srbija kvalitet odnosa u regionu i priželjkivanu dobrosusedsku saradnju, koju očekuje EU, spremna da stavi na kosovski oltar ili će Beograd svoje procene budućnosti zasnivati samo na parametrima koji se isključivo tiču „otetog dela naše svete zemlje”?

To pitanje, javno, još nije došlo na dnevni red, ali siguran sam da ga nećemo izbeći. Imamo li odgovore koji se ne svode samo na „Srbija nikada neće...”?

Mesić u Prištini dokazuje da su rupe prošlosti po kojoj kopamo dublje nego što želimo da mislimo. Ali ako se već pominje minulo vreme, ono uči da je zatvaranje očiju pred nacionalnim i etničkim tenzijama opasnije od bilo kakvog dijaloga, makar i svađalačkog.