Povratak detektiva

Globalnom obeležavanju pedesetogodišnjice od smrti Rejmonda Čendlera (1888–1959), pisca bez koga danas ne bismo znali da detektivski roman može biti vrhunska proza, pridružila se nedavno i beogradska „Laguna”, objavivši njegov prvenac „Veliki san” u prevodu Nenada Dropulića. Detektiv Filip Marlou tako se „ponovo rađa” za srpsku čitalačku publiku (na stranu oni na čije je odrastanje zagrebačka edicija „Trag” – ostavila traga).

Podsetimo se njegovog tvorca:

Čendler je rođen u Čikagu, 1888. Odrastao u Engleskoj, odakle se vraća u Ameriku 1912. sa dvadesetak pesama, objavljenih ali potpuno nezapaženih i par semestara međunarodnog prava odslušanih u Nemačkoj i Francuskoj, ali bez diplome. U Prvom svetskom ratu bori se u kanadskoj armiji. Nakon rata zapošljava se u jednoj banci u San Francisku, pomalo piše za „Dejli ekspres”, završava kurs za knjigovođe, dobija dobar posao u velikoj naftnoj kompaniji... I ženi se, 1924, ženom koja je od njega bila starija osamnaest godina, od čega je „priznavala” samo osam! Gubi posao tokom „Velike depresije”, u kojoj se izgleda i sam našao kada i njegova domovina, budući da je kao razlog za otkaz naveden alkoholizam.

Tih ranih tridesetih, Dašijel Hemet je već napisao svog „Malteškog sokola”, „jukstapozicija automatskog pištolja i čipkastih gaćica” (S. J. Perelman) već se pokazala kao dobitna kombinacija, te nije čudo što se Čendler, u finansijskoj iznudici i alkoholnoj izmaglici okrenuo pisanju priča za palp-magazine. Da bi, 1939, objavio i svoj prvi roman, „Veliki san”, u kome paralizovani general Sternvud angažuje privatnog detektiva Filipa Marloua da spasava njegove kćeri, mlade dame „koje su probale sve poroke koji postoje, a neke su i same izmislile”.

(/slika2)Kompulsivni perfekcionista, a Čendler je to bio, u svemu je nadmašio svoj uzor i rodonačelnika „tvrde detektivske proze”, Hemeta. Kod njega se ubistva dešavaju sa razlogom, a ne tek da bi se proizveo leš, gde ti razlozi poniru duboko u društveno biće grada u moralnom rasulu u kome su „bezakonje i luksuz najbolji kafanski drugari” –  Los Anđelesa. Na te „ulice zla” on je, po sopstvenim rečima, pustio čoveka „koji sam po sebi nije zao, neukaljan je i ničega se ne boji”. Za razliku od Hemetovog Sema Spejda, koji je isključivo tvrd momak, Čendlerov Filip Marlou je uz to i „pravi vitez jednog iluzornog Kamelota”  (R. B. Parker)  koji, kada ne čisti luger, sa kamelom zalepljenim o donju usnu, u svojoj kancelariji na Holivudskom bulevaru 615 (telefon Glenvju 75-37), najradije rešava šahovske probleme, sluša ozbiljnu muziku, voli Meksikance i ciničnim komentarima odbija napadne plavuše.

Ovako sofisticiranom grubijanu Čendler je podario i jezik losanđeleskih ulica. Kritičari se odreda slažu da je, uz osećaj za detalj, oštra a jednovremeno lirska poređenja, do savršenstva doveden dijalog koji sa minimumom reči u podtekstu prenosi atmosferu... na velika vrata u američku književnost uveo sleng. Povremeno ga i sam izmišljajući, priznao je jednom.

Čendler je pisao sporo i malo, za njim je ostalo tek sedam romana i dvadesetak priča, što je u detektivskom žanru kontraindikovano sa zaradom, te se zarad preživljavanja bavio i pisanjem filmskih scenarija u Holivudu koji nije voleo. Slava i novac došli su tek posle Drugog svetskog rata, sa džepnim izdanjima njegovih knjiga, jednovremeno sa filmovanjem „Velikog sna”, a kasnije i ostalih njegovih romana, sve odreda remek-dela film noara. „Veliki san” ipak će ostati najbolje upamćen, pre svega zahvaljujući paru Bogart–Bekol u naslovnim ulogama, kao i činjenici da je na scenariju radio i Vilijem Fokner. Osim Hemfrija Bogarta, u ulozi Filipa Marloa ogledale su se mnoge glumačke veličine, od Roberta Mičama u adaptaciji Čendlerovog romana „Farewell, MyLovely” (1975) i rimejku „Velikog sna” (1978), preko Dika Pauela, Eliota Gulda i drugih, ali ga nijedan nije nadmašio.

„Američki san” se za razliku od „velikog sna” nikada ne ispunjava bez greške, pa ni za Čendlera. Posle ženine smrti, 1954, iznova zapada u kliničku depresiju koja ga dovodi i do pokušaja samoubistva, o kome je kasnije pričao da je to najtrapavije samoubistvo ikad izvedeno: zatvorio se sa napunjenim pištoljem u tuš kabinu i ispalio nekoliko metaka u svim pravcima sem pravog, ali je prethodno pozvao policiju. Nakon ovog debakla odlučio se za sigurnije oružje koje je mnogo bolje poznavao – alkohol.

Marlou i Čendler rastali su se pre tačno pola veka, 1959, na sahrani sa samo sedamnaest ožalošćenih. Čendler je utonuo u svoj „veliki san” a Marlou... sa njim ćemo još dugo drugovati.