Prvi put sam zapevala kad sam zaplakala

Lepu nije potrebno posebno predstavljati. Njeno ime je simbol za narodnu pesmu. Ona je jedna od najboljih pevačica narodnih pesama svih vremena i u Srbiji, i u onoj Jugoslaviji.

Rođena je u Miločaju, kod Kraljeva, kao Lepava Mušović, a proslavila se, posle ranog i kratkog braka, kao Lepa Lukić. Otac Radisav je umro kad je imala samo dve i po godine, pa je nju i četiri godine starijeg brata Ratka, u ratnom vihoru i kroz sve životne oluje, podigla majka Milosija, koja je uz Lepu bila do pre dve i po godine, do svog devedeset četvrtog leta.

Lepina odlika je lakoća pevanja, posebna boja glasa i prava intonacija.

Sad je u trećem braku. Njen suprug je Milan Milanović, poslovni čovek, Kanađanin srpskog porekla. Ona je uglavnom u Beogradu, a on u Torontu. Ipak, viđaju se često, toliko da će Lepa, zbog vernosti jednoj kompaniji, dobiti uskoro i besplatnu avio kartu do Toronta i nazad! Ukras njihovog braka su obostrana ljubav, sloboda, poštovanje... 

Kad ste izašli na javnu scenu?

Još kao dete, od desetak godina, pevala sam u selu, u zadružnom domu. I uvek sam dobijala neke nagrade. To su mi bili prvi, nezvanični koraci na sceni. Ali, ima već četrdeset dve godine od kako sam snimila „Od izvora dva putića”. A pre toga sam snimala duete sa Mićom Stojanovićem i Gvozdenom Radičevićem. Tada su bili popularni dueti. Ipak želela sam da pevam i solo...

I kad ste prvi put pevali solo?

U Aleksandrovcu, na stadionu, na festivalu grožđa, kad sam zaplakala. Tada sam, u garderobi, molila Radojku Živković da me samo čuje kako pevam solo. Bila je mnogo dobra žena i umetnik na harmonici, ali nije imala vremena za mene... A kad sam zaplakala kazala je „Dobro, dobro 'ajde pevaj”. A posle prve, tražila je drugu, pa treću pesmu... Bila je oduševljena. Molila je reditelja Rajka Malovića da me pusti na scenu. Dobila sam tri četiri minuta za jednu pesmu... Ali, publika me pustila tek posle četvrte...

I tako je to počelo?

Počelo i nastavilo se iste večeri. Na putu autobusom za Beograd iza mene je sedeo kompozitor Petar Tanasijević, tvorac pesme „Jutros mi je ruža procvetala”. Kucnuo me u rame i pitao da li bi htela da snimim ploču. A meni se, od treme, grlo steglo i jedva sam izgovorila: „Kako da ne”... I Petar mi je dan kasnije ponudio pesmu „Od izvora dva putića”. To je jedina pesma koja je mene izabrala. Sve ostale sam ja birala. Ta ploča, sa još tri pesme, se tri puta „pozlatila”! Ona me je proslavila.

I Ivo Andrić je voleo vaše pevanje?

Nisam imala sreću da upoznam prvog čoveka naše književnosti, dobitnika Nobelove nagrade. Ali, negde je zapisano da je jako voleo moju pesmu „Vremena su prošla stara”. Svidela mu se, rekao je, „melodija, ali i tekst”. Rado bih Andriću, da je to od mene tražio, otpevala ovu, a i sve druge pesme. A što sam starija i meni je ova „Andrićeva” pesma sve bliža srcu...

Da li ste nekad bili okrenuti i sportu?

Ne. Nisam imala vremena za sport, ali upoznala sam više sportskih ljudi. Miljan Miljanić, nekad trener fudbalera Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije, bio mi je jako dobar prijatelj. Ali, viđali smo se samo po kafanama i hotelima.

Da li vam je potrebna snaga za pevanje?

Posebna snaga ne. Moj glas ne zavisi od moje fizičke kondicije. Pevam bez teškoća. Po načinu pevanja i boji glasa sigurno sam jedinstvena. U tome niko ne može da me kopira. Profesionalno pevam već četrdeset dve godine, a glas mi se ni malo nije promenio. Meni je to dato od boga. Mogu da pevam stojeći, sedeći, ležeći, a i kad sam umorna. Imam nesvakidašnju energiju, koja, kako ja tumačim, izvire iz moje ljubavi prema pesmi. A i geni su u pitanju. Vidite, tako i izgledam. Nisam vršnjak svojih godina, a bliža sam sedamdesetoj nego šezdesetoj...

Gde idete na odmore?

Retko kad bilo gde idem, ako nije u pitanju pevanje. Prošlog leta sam prvi put, posle četrdeset godina, išla na more bez obaveze da pevam. Bila sam u Turskoj, sa snahom. A osamnaest godina zaredom sam pevala u Budvi, na prelepoj terasi restorana „Pod lozom”. Naravno u toku dana sam odlazila na plažu. Od svih sportova jedino volim plivanje.  

Kako vam je bilo u Turskoj?

Imala sam na početku jedan incident, a posle je bilo lepo. Sve se ovako dogodilo: Zvala sam dečaka koji je zadužen za ležaljke, a on mi je rekao da čekam. Nisam to htela. A on je, na moje čuđenje, počeo da viče na mene: „Go,go”. Kao idi, idi ako nećeš da čekaš. Tada sam ustala i obratila mu se na srpskom: „Bio ti go ili obučen ima odmah da mi doneseš ležaljke”... A jedan naš mladić i njegova devojka su se iskidali od smeha. I sa njima smo se družile narednih desetak dana. A dečko „od ležaljki” nam je od tada bio vrlo na usluzi. A zvali smo ga „Gogo”.

Koje priznanje vam je najdraže?

Pre petnaest godina sam, glasanjem ljubitelja narodne muzike, na kuponima koji su objavljeni u novinama, izabrana za kraljicu srpske pesme. Kralj je Miroslav Ilić, a princeza Svetlana-Ceca Ražnatović. Centralna proslava održane u jesen 1994. godine u Kruševcu. Taj događaj nikad neću zaboraviti. 

Da li računate i na sreću?

Sreću doživljavam kao višu silu. Životnu sreću sam upoznala kad sam izbegla sigurnu smrt, zato što sam se uspavala i nisam otišla na dogovoren put, a to mi se dogodilo prvi put u životu. Jednog dana, u oktobru 1976. godine, trebalo je da sa dve koleginice i jednim kolegom, muzičarem, putujem automobilom na koncert u Aleksandrovac. Bili su to Silvana Armenulić, njena sestra Mirjana Barjaktarević, koja je bila u petom mesecu trudnoće i Rade Jašarević. I svi su poginuli u saobraćajnoj nesreći kod Kolara. Od tog dana više nikad nisam kupila kola, a vozačkoj dozvolu ne koristim...

Da li ste stvarno i „prva karta” Srbije?

U tom smislu sam svoje kazala. Kad se igralo, igralo se. A igralo se iz ljubavi. Uostalom, nemam decu, ne pušim, ne pijem... Dobro pevam. Gde da pustim ventil. Da li bi trebalo samo da spavam i da pevam. Neću tako da živim. Ceo svet voli da igra karte. Još kad sam čula da je Nikola Tesla to posebno voleo bila sam ponosna.

Kakav je vaš odnos prema novcu?

U odgovoru na ovo pitanje ljudi uglavnom kažu važnije je zdravlje, a ne novac. A ja mislim suprotno. Da li ja mogu da budem zdrava, ako nemam para. Ne mogu. Prvo malo bi i nekvalitetno jela, a drugo mnogo bi se sekirala. Zato je logičnije da ću imati zdravlje kad imam novac. Naravno da se zbog novca ne slamam od posla, ali volim da pevam. Pesma mi čuva zdravlje, vedar duh, lep izgled...

A kakav imate odnos sa mužem?

Svako od nas ima svoju slobodu. To je on predložio, a meni to odgovara. Kazao je: „Pre ću da sačuvam šaku buva nego ženu. Ja bih bio nehuman i nerazuman čovek kad bih želeo da te odvojim od pesme. Lepše mi je ovako da budem i na drugom mestu u tvom životu. Jer, znam da ti je pesma na prvom. A i takav odnos mi greje dušu i srce”...   

Ko su bili vaši muškarci?

Bila sam u dva braka i sad sam u trećem. Udavala sam se jer sam želela da imam porodicu, muža, neku zaštitu, decu... Nažalost, decu nisam imala, a sa muževima sam bila dok je to išlo... A bila sam uvek u vezi sa običnih ljudima. I kad mi se neko dopao nikad nisam pitala ko je on, čime se bavi... Meni je uvek bio važan samo jedan odnos: ljubav. Birala sam svoje ljude, isključivo, srcem. Nikome nisam razorila brak, jer nikad nisam bila sa oženjenim čovekom. Ne zato što mi se oženjeni nisu sviđali. Jesu. Ali, nikad nisam mogla da budem sa čovekom koji bi, posle mene, odlazio drugoj ženi.     

A šta vam je majka govorila?

Sto puta mi je kazala: „Jao Lepava da sam na tvom mestu našla bih nekog pametnog, bogatog i lepog čoveka . Mirno pevala i lepo živela”... A jednom prilikom, kad smo bile na plaži, tu se, ali malo dalje od nas, sunčao i moj čovek. Šest godina sam bila sa njim. Majka ga je gledala, merila i kazala: „Gledam kako prolaze lepi momci i gledaju te, a šta si našla na ovome nesrećniku. Kratak mu vrat, a vidi telo... Sve sam videla, samo nešto nisam”. A ja joj kažem: „Pa možda je, majko, baš to ono pravo, ono što nisi videla”. A ona će tada:„Pa dobro Lepava, ako je pravo ono što nisam videla, onda je to druga stvar”...