Novi govor kažiprsta

Na primedbe što slova kuca jednim prstom, na kompjuteru kao i nekad na pisaćoj mašini, kolega odgovara: „Ali, to je kažiprst”. Pa precizira da taj deo tela, kako već ime kaže, poseduje vrhunsku, često sudbonosnu, četvorostruku komunikativnost: otisnut identifikuje, uperen usmerava, uzdignut upozorava, a stegnut pritiska okidač…

Funkcije usmeravanja i upozoravanja su mu se, ovih dana, razdvojile na način koji predstavlja zaokret u, obično jednosmernom, opštenju nadređenih i podređenih. Usmeravanja, naime, i dalje dolaze „odozgo” ali upozorenja prevladavaju – „odozdo”. Vanredno razvrstavanje je doguralo dotle da se čini da prvi put u novijoj istoriji – više pretnji stiže liderima nego što ih oni upućuju.

Pretumbale su se i intonacije. Poruke „odozgo” većma su u stilu „cile-mile” dok one „odozdo” zvuče kao „no-no”.

Povremeno se čak gube predstave o tome ko je „stariji”, a ko „mlađi”. Kao u jednom ovdašnjem preduzeću, koje je vlasnički transformisano tako da je „majka” proglašena za „kćerku”, a „kćerka” za „majku”, pa i „baka” za „unuku”, a „unuka” za „baku”…

Problem je, na žalost, mnogo širi. Internacionalna i nacionalna tekuća kriza iznedrila je ili otkrila niz zastranjivanja.

Učestale su, tako, pretnje liderima s rekordno teškim nasleđem. Na primer, reformatorima – poput Baraka Obame i Borisa Tadića – uprkos činjenici da su im neposredni ili posredni prethodnici, u podrazumevajuće različitim dozama i metodima, zaveštali nevolje kakve se „ne pamte”.

Obojici se šalju upozorenja da bi – „zbog zapostavljanja nacionalnih interesa”– mogli da budu likvidirani pre okončanja mandata, kao Džon Kenedi i Zoran Đinđić, koji su zapamćeni po naporima za povećanje razumevanja sunarodnika s „drugima”. Aktuelnim vođima se zamera i da „skreću s puta” pomenutih uzora.

Situacija ne izgleda toliko rizična po sadašnje rukovodioce kao po njihove prethodnike. Italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju je, ove nedelje, bacanjem „teškog suvenira” napadač polomio nos i dva zuba, ali je to znatno lakša (ne računajući bačenu cipelu na Džordža Buša u Iraku) posledica od ranijih napada na državnike.

Godinama već, nijedan lider nije ubijen, bar ne na „ključnim tačkama međunarodne (ne)stabilnosti”. Nije ni Osama bin Laden, iako je proglašen za neprijatelja broj jedan i američkog i globalnog poretka.

Pretnje liderima su se, ipak, znatno rasplamsale. Pogotovu u krugu „najbližih” i u područjima koja važe za spoljne prioritete.

Ispostavilo se, tako, da su iz temelja osporeni nosioci glavnih uloga u najvažnijoj zoni američkih (a time i globalnih) vojnih operacija – u Avganistanu i Pakistanu.

U prvom slučaju se, prema navodima „Njujork tajmsa”, govori o pokušaju vašingtonskog izaslanika da „obori” šefa države Hamida Karzaija. A u drugom – o mogućnosti da predsednik Asif Ali Zardari i njegovi doglavnici padnu u korupcionaškoj aferi.

Bivšeg britanskog premijera Tonija Blera prozivaju što je rekao da bi u napadu na Irak učestvovao i da je znao da ta zemlja ne poseduje oružje za masovno uništavanje zbog koje je Vašington poveo rat protiv nje. Pretnje druge vrste, međutim, dobijaju i lideri Francuske i pojedinih nordijskih zemalja.

Kad se ima u vidu da i Obami opada rejting, šta možemo da očekujemo mi ostali izvan glavne scene, na kojoj posrću i mnogi drugi nosioci centralnih uloga? Ostajemo da se nadamo da će i nas dotaći „čarobni štapić dobre vile” koji je američkom predsedniku doneo Nobelovu nagradu za mir dok pojačava rat u Avganistanu i Benu Bernankiju titulu „Tajmove” ličnosti godine iako „nije na vreme prepoznao”, iako je bio zadužen, upozorenja o opasnosti od izbijanja finansijske krize.

Drugim rečima – da će nam se poverovati na reč ili oprostiti olakosti. Ali, takve velikodušnosti pripadaju, po prilično utvrđenom pravilu, samo onima od kojih zavisi opšte stanje i koji mogu da ga poprave, a ne onima koji ga komplikuju svojim, ma koliko opravdanim, prigovorima.

Kriza nagriza i lidere koji je nisu izazvali. Dobrim delom i zbog sastava kojim su se okružili ili koji ih je okružio, a koji ih sputava u ispunjavanju izbornih obećanja.

Neki od njih su specifični „atentatori”, poslenici službi zaduženih da promene ne idu na uštrb uobičajenih neregularnosti. Drugima se daje „još jedna šansa”, to jest da isprave svoje i greške svojte. Treći priznaju velelepnost zatečenih izazova i kombinuju promene s kontinuitetom.

Obami se, primera radi, prebacuje što je u „kurs korenitih preobražaja” uključio kadrove iz suparničkih redova, poverivši opozicionim republikancima funkcije predsednikovog savetnika za nacionalnu bezbednost i ministra odbrane (Pentagona). Ruskom predsedniku Dmitriju Medvedevu se spočitava – da je „u senci” prethodnika, a sada premijera Vladimira Putina…

Pretnje nadležnima za nasleđeno i napadi na njih – ne pomažu. Za izlazak iz nevolja nije dovoljno, po mišljenju američkog analitičara Tomasa Fridmana, da priželjkujemo bolje lidere već je neophodno da postanemo bolji građani.

Da budemo spremni da glasamo za one koji se ne libe da nam kažu da nam ne sleduje bolje nego što zaslužujemo. A da u suprotnom: pretimo više sebi nego što ćemo ikad moći da pripretimo ikome ičim – pa i kažiprstom, sa svim što on govori.