Negde između dva stava

Rasprava u MSP-u o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova okupila je do sada najveći broj zemalja u jednoj raspravi pred ovim sudom i, kao što se i očekivalo, podelila međunarodnu zajednicu između dva suprotstavljena načela međunarodnog prava. Prvu grupu čine tzv. realisti u međunarodnim odnosima, koji daju prednost načelu o suverenitetu i teritorijalnom integritetu država zapisanom u Povelji UN i načelu broj tri prve „korpe” Završnog akta iz Helsinkija („Helsinški dekalog”), koje su sledile sve velike svetske sile tokom ,,hladnog rata”. U drugu grupu su se svrstali tzv. liberalni internacionalisti koji daju prednost načelu o pravu naroda na samoopredeljenje, takođe zapisanom u Povelji UN (član jedan Prve glave, stav dva) i načelu broj sedam Završnog akta iz Helsinkija koje je podelilo velike sile u završnoj fazi i posle ,,hladnog rata”.

Ovoj podeli danas odgovaraju razlike između Istoka (Rusija, Kina) i Zapada (SAD, većina zemalja EU), ali i nacionalno homogenih zemalja i zemalja koje su na svojoj teritoriji suočene sa separatističkim pokretima, zbog čega je londonski „Ekonomist” nedavno ocenio da se stav MSP-a u vezi sa ovim pitanjem očekuje s „velikim interesovanjem od Katalonije do Tibeta”. Ove zemlje nisu spremne da prihvate stavove da je „Kosovo jedinstven slučaj” koji bi morao da se tumači u „sklopu raspada jugoslovenske federacije” i koji „nema uticaja na druge slučajeve u svetu”. Zanimljivo je primetiti da ni pravni tim Prištine ni zemlje koje su je podržale nisu insistirale na ranijoj albanskoj tezi o „srpskom kolonijalizmu” na Kosovu premda je jedino u tom slučaju međunarodno pravo izričito u pogledu prava naroda na samoopredeljenje. U protivurečnom položaju našle su se i neke članice Saveta bezbednosti UN: SAD su, na primer, priznale nezavisnost Kosova ali ne i Abhazije i Južne Osetije, dok je Rusija priznala njihovu nezavisnost, ali ne i nezavisnost Kosova.

Predsednik MSP-a u Hagu japanski sudija Ovada možda je upravo to imao u vidu kada je uoči početka rasprave upozorio da mišljenje suda verovatno neće kategorično odgovoriti na pitanje: „Da li je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova u skladu s međunarodnim pravom?” i da razlike između 15 sudija mogu doći do izražaja u konačnom stavu. Jer ukoliko bi odgovor na pitanje glasio „ne” to bi značilo da 63 zemlje koje su do sada priznale Kosovo (uključujući SAD i većinu članica EU) nisu bile u pravu. Pojedine zemlje već su najavile da bi u tom slučaju, mogle povući svoja priznanja. Ukoliko bi, pak, odgovor glasio „da”, to bi značilo neuspeh Srbije ali i svih onih zemalja koje su je u tome podržale (uključujući Rusiju i Kinu), nova priznanja nezavisnosti Kosova, dok bi se Beograd na svom putu ka EU verovatno suočio i sa zahtevom da prizna nezavisnost Kosova. Ni u jednom ni u drugom slučaju verovatno ne bi došlo do novih pregovora između Beograda i Prištine čime bi ovo pitanje zadugo ostalo otvoreno sa svim posledicama po regionalnu i evropsku stabilnost, ali i po autoritet mirovnih misija UN, na što je upozorila Argentina.

Stoga moglo bi se očekivati da će mišljenje MSP-a biti negde između dva pomenuta stava. Za Beograd bi takav ishod bio nepovoljan pošto bi došlo do novih priznanja nezavisnosti Kosova, dok bi za Prištinu to značilo da u dogledno vreme ne bi mogla da računa na prijem u članstvo UN koje bi verovatno bilo blokirano u Savetu bezbednosti UN. Ovakvo mišljenje, međutim, moglo bi uticati na dve strane da pristupe novim pregovorima koje je srpski pravni tim u svom nastupu pred MSP-om predložio (podrazumevajući da njihov predmet bude i status), a koje ni Priština nije odbacila (odbacujući novu raspravu o statusu). Problem bi se time vratio tamo gde se našao tokom pregovora u Beču u jesen 2007. godine. Ukoliko bi se ostvarila ovakva pretpostavka, jedno moguće polazište novih pregovora moglo bi biti i dokument koji je tada predložio nemački diplomata Volfgang Išinger polazeći od iskustva „istočne politike” bivšeg kancelara Vilija Branta u pregovorima sa drugom nemačkom državom. Da podsetimo, tada se čak i u krugovima srpske delegacije moglo čuti mišljenje da je Išingerov predlog prebrzo bio odbačen iako se njegova amandirana verzija odnosa Beograda i Prištine, kao i spoljašnjih aktera, možda mogla usmeriti u drugom pravcu.

*Profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu