Enigma Dragiše Vasića

Sudska rehabilitacija Dragiše Vasića, glavnog ideologa i prve političke ličnosti Ravnogorskog pokreta – Čiče br. 2 – još jednom je pokrenula pitanje istorijske istine o tom velikom srpskom piscu, uticajnom kulturnom i nacionalnom radniku, advokatu i političaru.

Vasić je rehabilitovan 3. decembra na zahtev njegove kćerke Tanje Vasić-Janićijević jer je njen otac 24. marta 1945. proglašen za „izdajnika naroda” odlukom Zemaljske komisije Srbije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača.

Prvi zahtevi za Vasićevu rehabilitaciju izrečeni su pre više od 20 godina, kada su 1988. objavljivana dela Slobodana Jovanovića i najavljen izlazak iz štampe pripovedaka Dragiše Vasića. Uprkos svemu što se od onda dogodilo, istorijska istina o Vasiću kao da je i dalje zarobljena, s jedne strane ideološkim, a s druge strane pravosudnim stegama.

Rođen u Gornjem Milanovcu 2. septembra 1885. godine, Vasić je završio Pravni fakultet u Beogradu, u balkanskim ratovima bio je rezervni pešadijski oficir, učesnik je Kolubarske bitke, povlačio se preko Albanije i bio solunski borac, a posle rata, kao uvereni republikanac, glavni urednik često zabranjivanog dnevnog lista „Progres”.

Kao advokat je branio komuniste, uz ostale i Spasoja Stejića, neuspešnog atentatora na kralja Aleksandra Karađorđevića. Već tada, 1922. godine, Vasić je postao bliski prijatelj Miroslava Krleže, saradnik u njegovom časopisu „Književna republika”, a 1927. posetio je SSSR s Vladislavom Ribnikarom i vajarom Sretenom Stojanovićem. Od kraja 1928. je član redakcije novopokrenutog levičarskog časopisa „Nova literatura” braće Pavla i Ota Bihaljija. Svoju bliskost s komunistima potvrdio je i 1931. kada je preko generala Petra Živkovića izdejstvovao puštanje iz zatvora Đuke Cvijića, ranijeg generalnog sekretara KP Jugoslavije, za koga je vlast već donela odluku da bude likvidiran.

Osnivanjem Srpskog kulturnog kluba 1936. Vasić je postao jedan od vodećih pripadnika ove organizacije, a u ratu ključna politička ličnost i pukovnik četničkog pokreta. Enigma o njegovom životnom kraju nije razrešena do danas. Prema jednoj verziji, u maju 1945. likvidirale su ga ustaše, prema drugoj to su učinili partizani, a prema trećoj bio je prebačen u SSSR.

Kada se Miroslav Krleža 1961. vraćao u Beograd s proslave dvadesetogodišnjice Užičke republike, u povratku je prošao kroz Gornji Milanovac, da vidi rodno mesto i kuću svog prijatelja Vasića, za koju niko nije mogao da mu kaže gde se ona nalazi. Krleža je potom posetio Dobricu Ćosića i svedočio o svom drugovanju s Vasićem, naglašavajući da ne razume „šta se sve dogodilo u Dragiši da bi završio u Srpskom kulturnom klubu sa... prononsiranim nacionalistima” i kako je Vasić „mogao da ode u četnike”. Ćosić je Krleži ispričao da se ovaj razišao s Dražom početkom 1943. jer se suprotstavio Dražinoj odluci da u saradnji s Italijanima i Nemcima napadne partizane na Neretvi. Osim toga, bio je „razočaran četničkim klanjima partizanskih i ruskih pristalica, pljačkom i siledžijstvom četničkih komandanata”, zbog čega je napisao i šest pisama Draži, upozoravajući ga na moralni slom Ravnogorskog pokreta u Srbiji.

Krleža je Vasića često pominjao u dnevnicima a 1974. je napisao da su mu „neki pouzdani ljudi na osnovi niza argumenata rekli da je on bio cijelo vrijeme ruski čovjek u Dražinoj komandi”.

Vladimir Dedijer je pitanje pitanje „veza Dragiše Vasića sa sovjetskim centrom za obaveštajnu službu u Pragu” otvorio još 1970. u knjizi „Istorija Jugoslavije”, koautorskom delu sa Ivanom Božićem, Simom Ćirkovićem i Miloradom Ekmedžićem.

Vasić je to „radio iz ubeđenja a ne za novac”, a „specijalizovao se za rad među belogardejskom emigracijom u Beogradu”, navodi Dedijer, pozivajući se i na neke članove KPJ „koji su delovali kao kuriri za sovjetsku obaveštajnu službu” i „nosili Vasićeve izveštaje u Prag”.

„Kada je 1940. Mustafa Golubić došao u Jugoslaviju, gde je preuzeo dužnost šefa sovjetske vojne obaveštajne službe, bio je u uskom kontaktu sa Dragišom Vasićem. Ovaj mu je krio radio-stanicu u Beogradu”, pisao je Dedijer.

I kod pesnika Vladimira Zogovića nailazimo na tvrđenje „da se pričalo kako je Dragiša Vasić bio ruski agent kod Draže”.

Ove tvrdnje do danas nisu potvrđene izvornim arhivskim dokumentima, čak ni kod ruskih autora u njihovim novijim istoriografskim radovima, iako ti pisci pominju priličan broj poznatih ličnosti s ovih prostora kao sovjetske obaveštajce.

Jedan od ovih autora je i Artjom Ulunjan, autor knjige „Geopolitika Kominterne na Balkanu”, koji tvrdi da je „već u dovoljnoj meri pokazano da je i kod Mihailovića bilo ljudi koji su imali bliske odnose sa sovjetskim obaveštajnim aparatom” i navodi upravo Dragišu Vasića i Aleksandra Mišića, sina vojvode Mišića u tim ulogama. Ruski arhivi očito i dalje kriju mnoge tajne.

Sve u svemu, sudska rehabilitacija Dragiše Vasića očigledno bi trebalo da bude podsticaj istorijskoj nauci da pruži odgovore na neka važna pitanja o složenim razlozima koji su ga učinili Čičom br. 2 i prvom političkom ličnošću Ravnogorskog pokreta.

Slobodan Kljakić