DONESITE ZAKON, NE MENjAJTE IZBORE

U Srbiji se neko vreme u javnosti vodi polemika o tome da li treba da se pređe sa proporcionalnog na većinski izborni sistem. Taj prelazak podržavaju neki intelektualci, kao i neki političari iz većih stranaka. U ovom tekstu iznosim svoje argumente za zadržavanje proporcionalnog sistema.

Razlog zbog kojeg političari većih stranaka zagovaraju prelazak na većinski sistem jasan je: većinski sistem ide u korist većim strankama, a male stranke primorava da se udružuju u veće ili da se ugase. Zamislite da je država izdeljena na sto izbornih jedinica u kojima se bira po jedan kandidat. Jednostavnosti radi, zamislite da je u svakoj izbornoj jedinici kandidat stranke A osvojio oko 51 odsto glasova, kandidat stranke B 49 odsto. Po proporcionalnom sistemu, ovi procenti bi se, manje-više, preslikali u skupštini: stranka A dobila bi 51 mesto, stranka B 49. Po većinskom sistemu, međutim, samo bi kandidati stranke A ušli u skupštinu: stranka A bi sa 51 odsto glasova osvojila 100 odsto mesta u skupštini. (Nešto slično desilo se u Srbiji 1990. godine kada je SPS sa 44 odsto osvojenih glasova dobio čak 77 odsto mesta u skupštini.) Jasno je, dakle, da većinski izborni sistem ide u korist najvećoj stranci ili strankama.

Kao što vidimo, većinski sistem je nepravedniji od proporcionalnog. Ali on ima i neke prednosti: skupština koja je izabrana po većinskom sistemu omogućava stabilniju vladu i manju javnu potrošnju, jer će u njoj biti manji broj stranaka. Pojednostavljeno rečeno, što ima više stranačkih interesa koje treba namiriti, vladajuća većina mora da pravi više ustupaka. Uzmite za primer ono što se desilo krajem 2008. godine: zbog činjenice da se u vladi našla stranka penzionera, penzije su povećane za 10 odsto, čime je dodatno opterećen budžet. Da te stranke nije bilo u skupštini i vladi, vladajuća većina verovatno ne bi bila primorana da donese takvu odluku. Da su izbori u Srbiji u maju 2008. organizovani po većinskom izbornom sistemu, stranka penzionera (i mnoge druge manje stranke) verovatno uopšte ne bi ušla u skupštinu ili vladu.

Visoka javna potrošnja verovatno bi se suzbila prelaskom na većinski sistem, ali je cena koja bi za to trebalo da se plati previsoka. Većinski izborni sistem onemogućio bi pravednost predstavljanja biračkog tela. On ima tendenciju da stranački sistem svodi na dvostranački, čime bi jedan značajan deo biračkog tela ostao nepredstavljen. S druge strane, postoje efikasniji mehanizmi kojima je moguće smanjiti javnu potrošnju: umesto promene izbornog sistema moguće je doneti zakon kojim bi se budžetski deficit ograničio na tri odsto BDP-a, a svaki dodatni procenat zaduženja zahtevao veću većinu u skupštini. (Recimo, za deficit od četiri odsto zahtevala bi se većina od 60 odsto, za deficit od pet odsto većina od 70 odsto).

Ostaje i drugi problem – stabilnost. Ali i za njega postoji rešenje kojim se može izbeći promena izbornog zakona. Da bi se zadržao proporcionalni sistem, a omogućila stabilnija izvršna vlast, potrebno je ojačati ulogu predsednika i dati mu jasna ovlašćenja vođenja politike (ekonomske, socijalne, kulturne, spoljne itd). Tako funkcionišu, recimo, američki, finski ili francuski predsednik: presednik donosi glavne odluke, a vlada ili kabinet su mu pomoćnici sa kojima se konsultuje. (Tako se u velikom broju slučajeva ponaša i predsednik Srbije, iako mu Ustav Srbije to ne dozvoljava.) Kada postoji čistiji predsednički sistem u kome se posebno bira skupština, a posebno predsednik, onda građani znaju da njihov glas za ova dva tela nije isti: u skupštinu se biraju oni koji ih predstavljaju; za predsednika se bira onaj ko će voditi politiku. Tako bi se istovremeno dobile ,,proporcionalna” skupština i stabilna izvršna vlast.

Postoji još jedan načelan stav o tome kako da se odlučimo između proporcionalnog i većinskog sistema. On se tiče shvatanja demokratije. Mišljenja sam da je demokratija politički sistem u kome vlada ima zadatak da obezbedi dobra i usluge koje tržište nije u stanju da obezbedi efikasno. Da bi postigla taj cilj, vlada mora da zna šta politička zajednica želi. Otuda je cilj konstituisanja skupštine otkrivanje društvenih preferencija o kvantitetu i kvalitetu usluga koji neka zajednica želi, te kako ona za to želi da plati. (Recimo, ako većina smatra da je pravedno podići penzije za još 10 odsto u narednoj godini, a propustiti ulaganje u obdaništa, onda demokratija treba da omogući otkrivanje takve društvene preferencije.) Suština demokratije jeste da odgovor na takva pitanja daju sami građani. Većinski sistem smanjuje mogućnosti za otkrivanje takvih društvenih preferencija; proporcionalni ih uvećava.

docent na Fakultetu političkih nauka