Balkanski notni vez

Specijalno za „Politiku” iz Otave

Među muzičkim umetnicima – pripadnicima tzv. novotalasne emigracije iz Srbije i bivše Jugoslavije, koji od devedesetih godina 20. veka žive i rade u Kanadi, kompozitorki Ani Sokolović, Zemunki koja je posle diplome kompozicije na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu, magistrirala u Montrealu, pripada najistaknutije mesto. Osvojila je prestižne kanadske kompozitorske nagrade, između ostalih tri puta prvu nagradu za najboljeg mladog kompozitora. Najznačajnija kulturna institucija, Kanadski umetnički savet, nagradila ju je je 2006. kao „izvanredno talentovanog i izuzetno uspešnog muzičkog stvaraoca”. Iste godine njena prva opera „Ponoćni sud” izvedena je u Torontu, ali i u „Kovent gardenu” u Londonu, kao prva kanadska opera ikad postavljena na scenu tog hrama muzike. Godinu potom proglašena je kompozitorkom godine u Kvebeku osvojivši muzičkog „Oskara”, a naredne je dobila prvu nagradu za koncertnu muziku. Nedavno joj je u Otavi uručena Nagrada nacionalnog umetničkog centra vredna 75.000 dolara.

Vaše kompozicije izvode najpoznatiji kanadski muzičari, ansambli i orkestri. Koji?

Spisak je dug, ali ću pomenuti primer iz grada u kome od 1992. godine živim i stvaram – Montrealski simfonijski orkestar kojim diriguje harizmatični dirigent i umetnički direktor, Amerikanac japanskog porekla Kent Nagano. Taj orkestar je u Otavi 2007. godine izveo jednu moju kompoziciju u kojoj je ceo orkestar – solista. Svojevrsnu reprizu istog dela priredio je pre godinu dana bas orkestar Nacionalnog umetničkog centra.

U čemu je osobenost novog priznanja?

Cilj je da se pospeši razvoj savremene kanadske (klasične) muzike. Tokom pet godina komponovaću tri nova dela koja će izvesti otavski orkestar, a svoje znanje i ideje prenosiću i studentima tokom rada Letnjeg muzičkog instituta. Luksuz je kad kompozitor može imati odličan orkestar na raspolaganju da isproba ideje i proveri alternative. Orkestar Nacionalnog centra dosad je naručio i izveo 82 dela savremenih kanadskih kompozitora.

Muzika Srbije i šireg zavičaja (Balkan) Vaša je stalna inspiracija.

U mojim kompozicijama nema tonski istovetnih i „genetski pristrasnih” citata, ali ćete Srbiju, Jugoslaviju i Balkan naslutiti u jezičkom ritmu, folklornim vibracijama, grlenom načinu pevanja.

Prvu, kasnije nagrađenu kompoziciju u Kanadi komponovala sam 1996. godine. Zvala se „Pesma” i pevana je na srpskom jeziku. Slede „Danga”, „Oro” i druge. Prošle godine u operskoj kompoziciji „Ljubavne pesme” za solo glas među 14 pesama izvedenih u kontinuitetu su i pesme Laze Kostića „Snove snivam”, „Plava zvezda” Miroslava Antića i „Dan ti bogat u naručju” Vaska Pope, sve takođe otpevane na srpskom.

I „Vašington post” je veoma pohvalio jednu Vašu kompoziciju.

Reč je o kompoziciji za solo violončelo „Vez“koju izvodi Mat Hajmovic, Amerikanac jevrejskog porekla, rođen u Izraelu od roditelja iseljenih iz Rumunije. Naziv je posledica načina na koji sam „upletala” note, uslovno podseća na rad vezilje. Više čelista izvodilo je „Vez” širom sveta, nedavno i u Indiji. Osim Hajmovica, istu kompoziciju na svoj disk snimio je najpoznatiji italijanski violončelista Mario Brunelo. Naročito me je dirnula činjenica da je on na svoj album uvrstio „Vez”, a da se nikad nismo ni čuli, a kamoli videli. Poslala sam mu partituru, a uzvratio je gotovim diskom. Kao i ostale kompozicije imenovane na srpskom i „Vez” se svuda izvodi pod tim nazivom, a sve se uvek pišu i izgovaraju u originalu.

Ima li novih narudžbina?

Na Međunarodnom takmičenju gudačkih kvarteta u kanadskom turističkom, ali i kulturnom centru Banf kod Kalgarija 2010. učesnici će izvoditi svoj (slobodan) repertoar, ali će svi obavezno morati da izvedu i jednu moju (novu) kompoziciju. Za 2011. planiram premijeru svoje druge opere za šest glasova, bez instrumentalne pratnje koja će se zvati „Svadba” i čiji naziv takođe neće biti prevođen.

Jedna od najpoznatijih kanadskih umetnica, violinistkinja Anžel Dubo priprema turneju na kojoj će premijerno izvoditi moju kompoziciju koju pišem specijalno za nju i njen ženski gudački orkestar. Istu kompoziciju uvrstiće i na kompakt disk. Ona svira na Stradivarijevoj violini iz 1733. godine, gostovala je u 25 zemalja šsirom sveta, njeni solo snimci prodati su u 300.000 primeraka, a odlikovana je visokim kanadskim i kvebečkim odlikovanjima

Osim porodičnih obaveza (11-godišnji sin Gustav i osmogodišnja kćerka Eva) potpuno ste posvećeni muzici. Kakva je kanadska muzička scena?

Gostujući sam profesor na Univerzitetu Montreal. Ove godine imam 13 studenata, a vodim i dva stalna projekta u okviru saradnje sa pozorišnim i baletskim institucijama. Kanadska muzička scena je izvanredno razvijena, ali operska tradicija nije duga. Želim da demistifikujem operu kao „zbirku” Verdijevih i sličnih klasičnih arija i da je približim savremenom čoveku. Zato moji studenti komponuju male kamerne opere, a muzičari sa mog fakulteta ih izvode. Libreta pišu studenti dramaturgije montrealske Nacionalne pozorišne škole. Sasvim slučajno, teatarski koordinator zajedničkog programa je kćerka iseljenika srpskog porekla Diana Pavlović. Studenti mog fakulteta takođe komponuju i izvode nova dela za Školu modernog plesa. Na taj način ujedinjujemo muziku, pozorište i balet što odgovara mojim shvatanjima o savremenoj potrebi prožimanja (ne samo tih) umetnosti. Sve je očigledniji, ne obavezno i uvek pozitivan, uticaj visoke tehnologije i komercijalizacije.

Kanadski i drugi muzičari godinama širom sveta izvode Vaše kompozicije. Proletos su „Ljubavne pesme” otpevane u Ljubljani i na Muzičkom bijenalu u Zagrebu. Potom je druga Vaša kompozicija, jedina dosad, izvedena u Beogradu. Zašto tek nedavno?

Kanadski kvartet „Penderecki” uvrstio je u svoj repertoar i na gostovanju u Beogradu izveo moju kompoziciju „Dominantno belo”. Oni su pozvani, a mene su „doneli” u moj zavičaj. Put i boravak platila je Kanada. Tri puta su u Beograd išli, takođe o kanadskom trošku, i članovi operske kompanije „Kraljica pudinga” iz Toronta, ali uzalud – aranžman za postavku moje opere „Ponoćni sud” nije postignut. Mene lično, nažalost, niko nikada nije zvao. Zbog toga nikoga ne osuđujem, nadam se da će se sve organizacione „kockice”, kao note u kompoziciji, na zadovoljstvo svih, složiti.