Sud ne može protiv rezolucije SB UN

Odazivajući se pozivu „Politike”, reći ću odmah da ne verujem da će Međunarodni sud pravde, kojeg su stvorile UN, svojim savetodavnim mišljenjem o Kosovu i Metohiji dezavuisati Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti, takođe organa UN. Podsećam na to da su odluke tog saveta važni izvori međunarodnog prava. MSP sigurno neće hteti ni da svojim mišljenjem o KiM retroaktivno legalizuje, na primer, secesiju Tajvana, turskog dela Kipra, Abhazije i Južne Osetije... A ni da prospektivno stvori međunarodnopravnu mogućnost drugih secesija, recimo Albanaca od Makedonije i Republike Srpske od Bosne i Hercegovine.

Međunarodno pravo dozvoljava secesiju jedino u slučajevima dekolonizacije i uopšte borbe protiv stranih okupatora. Pa ipak će MSP, predviđam, ozbiljno razmotriti tvrdnju da albanska nacionalna manjina navodno ima pravo na otcepljenje zbog državnog nasilja nad njom pre i za vreme NATO-napada na Srbiju 1999. Zato će važno pitanje biti kakvo i koliko nasilje mora da bude da bi se izuzetnosuspendovalo načelo državnog integriteta i suvereniteta. MSP će morati i da uporedi državno nasilje sa oružanom pobunom albanskih secesionista, kao i s njihovim istovremenim nasiljem prevashodno nad Srbima i pogromom nad njima 17. marta 2004. Pošto je secesija proglašena (tri godine) posle pomenutog pogroma, onda bi po istoj logici naravno sledilo da Srbi imaju pravo na secesiju od KiM. (Sećam se velike zbunjenosti američkih podržavalaca albanske secesije kad je vest o pogromu nad Srbima prispela za vreme mog „svedočenja”, slučajno baš tog dana, na njegov poziv, pred odgovarajućim odborom Kongresa SAD.)

U secesionističke argumente spada i tvrđenje da je KiM već „faktički nezavisna država” i da se ta „realnost” mora prihvatiti. Samo, gde bi to svet završio kada bi svaki fakticitet uspostavljen silom, i to čak pretežno spoljašnjom kao u ovom slučaju, bio izjednačen sa pravom.

Zato valja ponovo ozbiljno razmisliti o mogućnosti da Srbija podnese tužbu protiv dve-tri pragmatički odabrane države koje su priznale takvo otcepljenje KiM. Treba, takođe, inicirati istragu protiv osoba i organizacija za koje postoji opravdana sumnja da su počinile zločine protiv mira fabrikujući „dokaze” na koje će se pozvati NATO da bi nas napao.

Isto tako, naša vlada trebalo bi da od ovdašnjih i stranih uglednih stručnjaka formira komisiju za procenu ratne štete koju nam je naneo NATO.

Valja još odlučnije povezati većinske srpske delove Kosmeta sa Srbijom kao vlastitom državom. Ja to zovem politikom podele kontrole na Kosmetu, a ne njegove teritorijalne podele. U vezi s njom,vredelo bi razmisliti i o eventualnoj promeni zakona kojom bi se (isprva naravno tek deklarativno) smanjila veličina te naše pokrajine a izuzeti delovi direktno uključili u Srbiju, dok bi „preostali” delovi i dalje bili tretirani kao „suštinski autonomni” u njenom okviru.

To, svakako, ne znači da treba prestati sa insistiranjem, prvenstveno pred međunarodnim forumima, uključujući i pravosudne, na uspostavljanju sigurnosti za Srbe i drugi nealbanski živalj u enklavama okruženim Albancima, traganju za nestalim ljudima, kažnjavanju ratnih i poratnih zločinaca, pogotovo onih „mengeleovskih”, povratku interno raseljenih i izbeglica, očuvanju crkava, manastira i kulturnih spomenika, vraćanju ili barem kompenzaciji za uzurpiranu i uništenu imovinu... Trebalo bi preko UN i na druge načine upoznati svetsko javno mnjenje sa činjenicom da je Srbija od kraja Drugog svetskog rata naovamo uložila u KiM bar petnaestak milijardi dolara, što sigurno niko nema pravo da uzapti, upotrebljava i troši samo zato što se proglasio separatnom državom.

Treba do maksimuma iskoristiti mogućnosti koje nam pruža Dejtonski sporazum za razvijanje „specijalnih veza“ Srbije sa Republikom Srpskom.

Po mom mišljenju, naša vlada treba da predloži Generalnoj skupštini UN da donese univerzalnu deklaraciju o obavezama prema međunarodno priznatim državama (pored postojeće „Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima”) koja bi trebalo da propiše obaveze nacionalnih manjina, a ne samo većina. Da je takva deklaracija postojala, možda bi svetski moćnici bolje promislili pre nego što se stave na stranu secesionista.

Praksa je nedvosmisleno pokazala da međunarodni položaj naše države jača u meri u kojoj se pluralizuje njena spoljnopolitička usmerenost. Na Zapadu ima moćnih krugova koji se nadaju da će Srbija korak po korak ići mnogo dalje od Partnerstva za mir prećutno postajući barem faktički deo NATO organizacije. Da tamošnji prijatelji, neprijatelje neću ni da pominjem, ne bi i dalje bili u zabludi, možda bi bilo uputno da naši građani što pre referendumom odluče da li i dalje podržavaju ili odbacuju Deklaraciju Narodne skupštine Srbije o „vojnoj neutralnosti” jednoglasno usvojenu 26. decembra 2007.

 Profesor univerziteta, predsednik Centra za nacionalnu strategiju u Beogradu